Sve te najbitnije nebitne stvari

Planine

09.01

  Nakon toliko vremena sam shvatila sta me smiruje, bar na neko vreme, sta cini da zaboravim lose stvari i trenutke koje krijem i od sebe a kamoli drugih. Pokusavala sam dugo vremena da otkrijem gde se nalazi moj mir jer odavno nije tu. Mislila sam da je to pisanje ali nekad nisam bila sigurna da li me isceljuje ili unistava. Dok sam pisala bezala sam od stvari koje me muce ali ipak sam bila blizu njih i osecala sam da svaku rec koju napisem kao da sve dublje osecanja urezujem u secanje i dusu. Mozda sam cak zbog toga i pisala, jer mozda ne zelim da zaboravim, samo zelim da se oporavim. Mozda zelim konacno da predjem preko svih stvari koje smatram da me polako unistavaju i ne dozvoljavaju da zivim zivot kakav bih htela da zivim. Nisam dugo pisala, pisem samo kada mi je mnogo lose i kada ne znam sta cu sa sobom. Napisem nekoliko stranica, napisem reci koje ne mogu da izgovorim i nastavim gde sam stala. Nastavljam da se vracam na trenutke koji me bole jer mislim da moram da ih pustim da me povredjuju sve dok to vise ne budu mogli. Mazohista ili ne, sama trazim svoj lek. Ali mislim da sam ga konacno pronasla. Putovanja. Bilo gde, samo da sam u pokretu, u kolima, autobusu, vozu, avionu. Zelim da putujem, da obilazim mesta od kojih zastane dah i od kojih se osecas totalno drugacije. Sta to ima u planinama i u vrhovima pa se osecamo tako mirno i uzbudjeno u isto vreme. Da li su to stvari koje pamtimo do kraja zivota?