Beg

Treba imat' dušu

Savršen pogled na beskrajno zelenilo šume i još veće nebesko plavetnilo bez ijednog oblaka u letnjem danu.
Na drvenom tremu stara stolica za ljuljanje, nalik na one iz vestern filmova i stočić sa dve prućem pletene stolice.
U vazduhu slatkast miris poljskog cveća i dašak vlažnog povetarca u kombinaciji sa nečim oštrim, a opet prijatnim.
S jedne strane, borova šuma zaklanjala je dugačku i široku kuću od pogleda sa glavnog puta, s druge strane kuća je imala pogled na jezero. Uz poljanu koja je bila prilične površine išla je i privatana plaža jezera sa malim dokom za čamce i najbitnije, bio je potreban vodič da se ova kuća pronađe.
Daleko od gradske vreve, daleko od ljudi, kuća je odisala mirom...

"Nadam se da znaš šta radiš!"

"Znam, mala, znam!", rekla sam svojoj kćeri dok smo se zajedno pele na trem.

Daske su krckale pod mojim nogama, klimavi rukohvat stepeništa nije delovao sigurno, ali ja sam se nadala da znam šta radim.
Bilo mi je potrebno da uradim nešto, a sve mi se činilo da je ovo prava stvar!
I dok smo prolazile hodnikom udisajući verovatno sve sojeve gljivica, duboko u sebi, u stomaku što bi neki rekli, znala sam da činim ono što treba.

"Kuća ima dvanaest soba? I četiri kupatila, majko? Čija je ovo kuća?"

"Ne znam čija je bila, ali ja sam je kupila na dobošu, i kao što vidiš, ima dušu!"

I imala je.

Nekoliko meseci ranije, poželela sam da odem što dalje od sebe same. Od poznatih ljudi i nepoznatih situacija. Želela sam da se sklonim od radoznalih pogleda i u nekoj mojoj besciljnoj vožnji došla sam ovde.
Daleko od svega što sam ikada znala, zaklonjena borovima, oslobođena vodenim prostranstvom.
Pogled je pucao gde god da se okrenem, a nada koju sam položila u neki svoj s brda s dola plan bila je ogromna.
Ono što me je u stvari zadržalo bila je upravo ta kuća.
Oronula, dobrim delom trula, načeta zubom vremena, ali ponosna! Stajala je tako i odelevala svemu što je na nju palo. Prizemlje je bilo otvorenog tipa. Dve sobe sa zadnje strane, sve ostalo je moglo biti jedna velika dnevna soba ili jedna ogromna kuhinja. Ili teren za rukomet, ako bi mi tako bilo drago.
S druge strane, na spratu je bilo dvanaest soba i četiri kupatila na svakom ćošku po jedno.
Oduševila sam se kada sam poput lopova ušla u tu kuću koja me je svojim otvorenim, lažem, pokvarenim vratima dozivala.

Tu sam noć provela u hostelu pet kilometara dalje i već narednog dana, moje s brda s dola došlo je do mirne jezerske vode.
Rešiča sam, kako znam i umem, da kupim tu kuću.
Moram da je imam!
Ali moram!
Ta je kuća bila oličenje mene, čak smo govorile isti jezik.
Doduše, ona je govorila škripljivim daskama, a ja sam slušala.
Mesec dana su me šetali od katastra preko gradske uprave dok nismo ustanovili ko je vlasnik, a njega nije bilo. Kuća je odavno bila otpisana, a zbog poreza i ostalih potraživanja, napokon sam mogla da znam i kako da je kupim.

"Jesi li sto posto sigurna da ovo nije neka ženska kriza srednjih godina?", pitala me je tada moja dvadesetogodišnja kćer, kada sam joj napokon rekla gde lutam mesec dana i koji je razlog što požurujem sa rešavanjem svih pitanja i potpitanja.

"Nije kriza i sigurna sam!"

Naravno, kao udovicu me niko ništa neće pitati, ali kao majku, svakako hoće. Jesam li normalna da svoju decu čupam iz korena i presađujem ih na sasvim drugi kraj, negde gde nemamo nikog svog.
I pitali su me. Sve i svašta, ali me nisu pokolebali.

"Znaš šta? Čini mi se da si u pravu. Kuća ima dušu, ima sve, ali mislim da ima i termite!"

"Ne lupaj, nema termite, mi nemamo termite! Stara je, ali uz malo ljubavi..."

"I mnogo posla, mama! Mnogo novca. Međutim, razgovarala sam sa Andrijom, računaj na oboje..."

Laganim i obazrivim koracima izašla je iz kuće, pustivši me da gledam tragove prašine i masne prozore.
Da... Bila je u pravu!
Mnogo posla, mnogo para, mnogo vremena, mnogo mnogo-čega!
Ali isplatiće se na kraju!
Osećam to...