Fireproof

Chapter 15

„Ne, ne, ne. Ovo je pogrešno.“ Odgurnem ga od sebe i okrenem mu se leđima. Čujem kako udari o nešto a ja prođem rukom kroz kosu i duboko uzdahnem. Zatim odmahnem glavom, ne verujući šta radim i odlučim da otrčim što je pre moguće.

„Bežiš?“ zastanem kada čujem Louisev sarkastičan smeh. Uzdahnem i odlučim da ne odgovorim ništa, već samo ubrzam korak i izgubim se u gužvi.

Ne znam da li je dobro to što sam napravila. Ne znam je li trebalo da ostanem tamo ili ne, ali još uvek umem da pobedim sebe i to je dobro. Otrčim iza ugla i sednem na pod. Gurnem glavu u dlanove.

Okej, zar ovo nije previše za nekoga kao što sam ja? Ova promena u 2 nedelje? Ali OVAKVA promena. Ovo je ozbiljno. Dozvolila sam sebi da mi se neko probliži. Da mi se uvuče pod kožu a obećala sam sebi da to nikome nikada neću dopustiti. Izgleda da sam zvanično prekršila svoje obećanje. Čujem korake i uguram glavu u dlanove još jače kada shvatim da su to Alex i Mike.

„Everly?!“ Alex me uhvati za rame i pokuša da me natera da je pogledam, ali ja to ne uradim. Nemam pojma zašto, ali..

„Everly!“ počne da me udara po ramenu a ja samo domahnem glavom. Trenutno nisam raspoložena za nikakvu vrstu razgovora i ne želim da pričam o onome što se desilo a sigurna sam da će Alexandra želeti da čuje moju stranu priče, pošto je očigledno da je Mikeovu već čula. Alex me udari još jače i ja napokon izvadim glavu iz dlanova i pogledam je. Čak i ne shvatim da plačem, dok me Alex na čudan način ne pogleda i ja osetim vruću tečnost koja se neprestano sliva po mojim obrazima. Zaboga, ja plačem? Zašto plačem? Okrenem glavu i pritisnem usne, pokušavajući da zaustavim suze, ali ne moguće je. Ne znam kako da to učinim. Suze su nešto što jako teško dozvolim da se pojavi u mojim očima, ali ovoga puta se pojavilo i ne znam kako da to zaustavim.

Alex shvati da ovo nije trenutak u kome bi trebalo da pričamo o tome, zato mi samo da ruku i podigne me sa hladnog asfalta. Pokušam da joj se kratko nasmejem i ona me zagrli. Zatim kaže meni I Mikeu da uhvatimo taksi za kući, jer ona mora da na nekakav razgovor, nekoliko puta me pita hoću li biti dobro i kaže mi da može da krene sa mnom, ali ja odbijem i kažem joj da nema potrebe.

Nakon što Alex ode, uhvatimo taksi i uđemo unutra. Mikea ovo izgleda baš i ne brine previše. I ako sam prestala da plačem i dalje se osećam užasno, ali on ništa ne poduzima. Kakav je on to prijatelj? Razumem da..

„Poznaješ ga, Everly.“ Mike me izbaci iz misli i ja okrenem glavu prema njemu.

„Koga?“ pravim se luda, iako vrlo dobro znam o kome priča.

„Ko je on?“ spustim pogled i okrenem glavu na drugu stranu. Pogledam kroz prozor i pokušam da ignorišem to pitanje, ali izgleda da je to nemoguće.

„To je isti dečko, koji te je ukrao od mene one večeri, zar ne?“ kratko se zakašljem, pokušavajući da mu dam do znanja da ne želim da pričam o tome, ali on to ne shvata.

„Da li ti on znači?“ glava mi je i dalje okrenuta prema prozoru i pokušavam potpuno da ignorišem neprestana pitanja, koja Mike postavlja.

„Everly, pričam sa tobom!“

„Zar ne shvataš da ne želim da pričam o tome?!“ okrenem glavu prema Mikeu i zaderem se a vozač nas pogleda u retrovizor. Duboko uzdahnem i vratim pogled na prozor. Narednih 15 minuta se vozimo u tišini i kada konačno stignemo, čim vozač zaustavi auto, ja izletim napolje kao munja. Mike izađe iz auta nakon što pozdravi vozača i ja već otključavam vrata zgrade, ali ne mogu da stavim ključ unutra. Ruke mi se tresu i ne mogu da pogodim bravu. Oči su mi užasno suzne i malo mi fali da zaplačem. Konačno pogodim bravu i kada konačno otvorim vrata, Mike me stigne i uhvati za ručni zglob. Na trenutak zastanem, ali se ubrzo i grubo izvučem i otrčim u svoj stan. Za sobom zaključam vrata i bacim se na krevet. Odlučim da uopšte ne gubim vreme, već što pre natipkam poruku svojim najboljim prijateljicama, koje su mi u ovom trenutku i više nego potrebne.