Ostavim telefon na stolu i odmaknem se od njega.
''Moramo da razgovaramo...''- sednem na drugu stolicu dok on zauzima onu na kojoj sam sedela.
''Razgovarajmo...''- rekao je i prekrstio ruke na grudima.
''Želim da se zaposlim...''
''Zaboravi...''
''Andrej, moji roditelji žive loše i moja je dužnost da im pomognem.''
''Ne može Magdalen, rekao sam!''
''Andrej...''- zastanem, zagrizem svoj jezik i sklopim oči, ne volim da molim, ali zamoliću ga samo jednom, a onda ću otići sama i briga me za njega.
''...molim te...''- nasmeje se i odmahne glavom.
''A tu reč ti je, verujem, bilo teško da prevališ preko tih svojih pufnastih usana. Daj mi jedan dobar razlog i ja ću ti pomoći da se zaposliš...''
''Ne mogu više sama ovde, ja nisam navikla na ovo lenčarenje po velikim kućama, mojim roditeljima je neophodan novac da prežive mesec, ne mogu da zaboravim na stanje u kom sam ih ostavila...''- skine osmeh i ozbiljnije me pogleda.
''A gde bi ti radila?''
''Ne znam. Završila sam medicinu, ali sam nekako do sada uvek radila u kafićima i-...''
''Zašto se nisi zaposlila u struci? Nisi završila sa dobrim ocenama ili?''
''Ne. Imala sam sjajan prosek, ali nisam imala vezu. Ko bi dao priliku devojci koja je odrasla u onakvim uslovima? Smatrano je da je jedini posao za mene metla ili šipka. I ne krivim nikoga za to. Ni roditelje. Da su imali i da su mogli, siguran sam da bi mi pomogli, ali nisu. Morala sam sama....''- nageo se na sto i blaže me pogledao.
''Nastavi, želim da znam sve...''- izgovori i sa velikom pažnjom nastavio da me sluša.
''...šta tu ime da se priča da time imam da se ponosim?''- upitam tiho i spustim pogled.
''Reci mi molim te...''
''Ne volim da me ljudi sažaljevaju. Ne radi to. Trudila sam se kako sam umela, nisam uspela i jedino sam nekim manjim poslom mogla da se bavim jer mi je sudbina takva...''- rekla sam i ustala od stola.
''Nisam uopšte znao za tako loše stanje tvoje porodice...''
''Misliš da je to opravdanje za to što si im prislonio pištolj na čelo? Misliš li da bi uopšte dizao tolike kredite i uzimao novac o takvih sličnim tebi da je tako voleo ili hteo? Ko god da ti je ikada uzeo novac, našao se u problemu i nije rado došao kod mafijaša. Niko ne bi tražio pomoć od takvih da ne mora i da mu neka teška sudbina ne visi nad glavom...''- rekla sam besno da sam gotovo od besa i zaplakala, ali nisam dala suzama da poteku. Nikada ne bih dozvolila da me vidi kako plačem. Nikada!
''A kakvi su to ljudi slični meni?!''- skoči sa stolice sad već na ivici živaca.
''Tatini sinčići koji smatraju sve svojim vlasništvom pa i ljude. Ukoliko te tata učio da se žena nagovara ovako na brak, a ljudi gone za novac kao životinje, onda ti je i tata bio gad kao i ti što si!''- saspem mu u lice i krenem krupnim koracima na terasu.
''Ja nemam oca. Nikada ga nisam ni imao. Rastao sam u domu. Otac, bila je to manje više jedna osoba na koju sam hteo da se ugledam, ali ga nije bilo. Zato sam valjda postao gad kao što ti kažeš, a kakav je on bio to zaista ne znam...''- zaledim se u mestu kad i mene samu povrede moje reči od maločas. Glupi jezik!
Nastaviće se....
