Plakala sam zbog svojih izrečenih reči, nisam znala kako da se iskupim, ali sam znala da neću ništa postići ovako stežući astuk. Otišao je još danas, nema ga ceo dan. Povredila sam ga, a nije mi jasno zašto me taj njegov ton toliko pogodio!
Kajala sam se zbog svake reči. Stalno sam mu nabijala na nos to sa ocem, a on bi mi uvek prećutao, a sigurno ga je svaki put zabolelo...
~Andrej pov~
Sedeo sam napolju, daleko od svih. Iz nekog me razloga nikada nije bolela činjenica da nemam roditelje. Prihvatio sam to dobro kao maleni dečak, prihvatam i sad. Bilo mi je krivo, ali sam obećao da ću jednog dana postati neko kome će se svi diviti.
Ovakav život mi je mnogo toga oduzeo. Imam trideset dve godine i za sve svoje godine ne znam mnogo toga o ljudima. Znao sam sve što me zanimalo i više od toga, ali me za ljude uvek bilo briga. Zato sam za sve bio odvratna životinja kojoj nije sveto ništa na ovom svetu.
Za to su bili u pravu. Nikada u sveto nisam verovao, niti je išta mom životu bilo toliko vredno da preraste u sveto.
''Gospodine, Vaš avion je spreman za put...''- okrenem se ka pilotu i klimnem glavom. Lagano uđem u avion i odlučim da ću večeras napustiti zemlju na neko vreme. Treba i meni i njoj da se malo ne gledamo. Bili smo zajedno čitava tri dana, ponašamo se kao mačke u džaku, nisam navikao na takav odnos sa bilo kim. Nikome ni u snu nije nikada padalo da me samo popreko pogleda kao što je ona, ali njoj sam dozvolio i da me povredi na mnoge druge načine.
*par nedelja kasnije*
~Magdalena pov~
Sedela sam na sofi i posmatrala televizor dok su moje misli letele ka njemu. Neprestano razmišljam o njemu. Neprestano stoji u mojoj glavi i ne mrda. Mogla sam mnogo puta da pobegnem, ali nisam.
Nema ga. Nema ga dvadeset punih dana. Čovek koji je zadužen za mene, Edmin, mi ne govori gde je, ali je isti kao i on karakterno.
''Doneo sam ti picu, ja sam bio gladan pa sam uzeo veću jer imam pozamašan apetit, a ne želim da ostaneš gladna...''- rekao je uz osmeh i seo na fotelju do sofe. Otvorio je kutiju i izvukao veće parče meni.
''Ja ne mogu da pojedem ovo celo, Edmine...''
''Mala, ne glupiraj se i jedi. Andrej ne voli mršavice...''- nasmešim se kratko i zagrizem parče.
''Gde je on, Edmine? Rekao si samo pet dana, samo pet dana, a prošlo je dvadeset pet...''
''Prošlo je dve nedelje i navikavaj se na to da nije tu. Andrej mnogo radi, ali na ovaj je put otišao da malo skrene misli sa problema. Vratiće se....''- rekao je mirno.
Ja sam njegov najveći problem. Kada mene ne bi bilo, on ne bi imao problema. Pa lepo, zaista lepo.
''Tako on ima naviku da ode i ne bude ga i po dva meseca. Lutalica je on. Vuk samotnjak...''- namrštim se na samu pomisao i zagrizem picu besno.
''Doći će... jednog dana...''- taman se utešim, a on namerno doda "jednog dana" i opet me baci u ponor. Krene da se cereka, a ja prstom sa pice skinem kečap i tapnem sto tačkica po njegovoj beloj majici. Cerekanje stane dok me on bledo gleda i cvili..
''U ovoj su mi se najlepše videle pločice''- rekao je tužno
''Ti pločice imaš samo u kupatilu, Edmine"- namrštio se i umazanim prstom naškrabao moje obraze.
''Sad si gotov!''
Nastaviće se...
