''Jesi li dobro, bled si mi, moram da izvučem iglu...''- rekao mi je tiho dok niz moje vene teče krv ka cevčici i bočici koju je spajala sa mnom. Nije mi mnogo krvi uzeo, ali kako sam prećutao da sam malokrvan, brzo mi se slošilo.
''Mogu.. mogu li samo da je vidim? Molim Vas...''- upitao sam iscrpljeno ne mareći za sebe. Verovatno sam bio pod velikim stresom koji mi je sad oduzeo više energije pri davanju ovo malo krvi.
''Dosta. Onesvestiće se...''- mama se pobunila i krenula da mu pokazuje rukom da izvuče iglu.
''Dobro sam...''- obriše moje čelo i namršti se.
''Bled si Andrej, ovakav joj zaista nećeš ni trunku pomoći!''- izvukao sam iglu i uzeo gazu.
''Idem da je vidim i niko mi sad to ne može zabraniti...''- rekao sam prkosno.
''Ne možeš u sobu za intenzivnu negu...''- rekla je ona ista sestra od malopre.
''Mogu šta želim...''- izgovorim i spustim ruku na njeno rame, a kako više ne vladam telom, mlatnem je daleko od sebe.
Teško sam koračao ka vratima sale, ali sam želeo da dođem do nje.
''Andrej...''- Edmin me uhvatio i prebacio moju ruku preko ramena.
''Gde si do sad?''
''Gde bih bio? Radio sam...''
''Jesi li odradio?''
''Jesam...''
''E jebaću mu mater...''- oslonim ruku o staklo vrata i zagledam se u nju. Ni ovde ne bih smeo da budem, ali eto jesam.
''Koliko je dugo ovde?''- upitam jer sam i se skroz izgubio u vremenu.
''Šest sati...''
.....
''Andrej!''- ugledam mamu kako trči veselo ka meni. Ustanem i osmehnem joj se.
''Kako izgleda?''- upitam uz težak osmeh bez da mi išta kaže. Znam unapred.
''Dečak je! Dečak. Mali princ. Prelep je...''- rekla je i zagrlila me.
''Držala sam ga. Krupan je i bucmast...''- klimnuo sam glavom i pogledao u Edmina koji mi pogledom govori da večeras obavljamo dugo odlagan posao.
''Dođi Andrej...''- krenuo sam tamo gde me doktor zvao. Ušao sam u sobu i ugledao je na krevetu.
''Sad je bolje. Budi ovde i nemoj da je uznemiravaš...''- nasmejao sam se i prišao krevetu.
''Maco...''- nežno sam uzeo njenu ruku koja je bila mekša i nežnija od moje. Smestio sam je na svoj obraz i razvio kratak osmeh.
''...zabrinula si me mala. Mislio sam...''- zastanem i lagano stegnem njenu ruku niz koju krenu hladne suze.
''Zar...su ti i suze tako hladne?''- podigao sam pogled i ugledao njene oči kako me umorno i nevino gledaju.
Nasmejao sam se i obrisao suze.
''Ljubavi moja...''- nežno sam ljubio njenu ruku i gledao u nju.
''Hladno mi je...''- ustao sam odmah i uzeo ćebe sa druge stolice. Pokrio sam je nežno i navukao prekrivač i preko njenih ramena.
''Andrej... izvini...''
''Za šta?''
''Nisam bila iskrena prema tebi....''
''Sad je sve u redu...''- rekao sam i poljubio njene blede usnice.
''Zašto si tako bled?''- upitala je i nežno rukom prešla preko mog obraza.
''Uplašio sam se za tebe..''- nasmejao sam se i opet je nežno poljubio ne želeći da je dugo mučim poljupcima samo sam se odvojio od nje i seo na stolicu. Spustio sam glavu na krevet i nastavio da mirujem uz nju.
''Šta da kažem roditeljima, Andrej? Da kažem da te volim, da volim osobu koju oni mrze?''
''Nemoj o tome da brineš. Ne zanima me kome se dopada kome ne. Ja želim tebe i zauvek ću biti tu da te volim....''- rekao sam joj tiho i zagrlio je.
''Volim te...''- rekla je nežno i privukla me koliko god je mogla jako. Ušuškao sam glavu u njen vrat i poljubio je.
''Bilo me strah''- rekla je.
''Znam. Nikada više neću dozvoliti da ti naude...''
''Ko je to bio Andrej?''
''Nije to sada bitno. Bitno je da niko od njih nikada neće videti svetlost dana jer su pokušali da mi te uzmu. A moje niko ne sme da dira...''- rekao sam pomalo hladnokrvno, ali je njoj izvuklo osmeh na njeno prelepo lice koje je i sad odisalo lepotom.
''Ti si moj hladnokrvni romantik ?''- ja samo tvoje sve što želiš da budem...
A ti si postala ono nešto sveto u mom životu. Ono što jedino ima smisla u njemu.
♡Kraj♡
