TI ILI JA

Prvo poglavlje:Neka igra počne

Ono čemu vas muškarci
jedino mogu naučiti u životu
jeste da vam oni nisu potrebni
da bi ste bile srećne.

Znate li onaj osećaj kada sanjate da vas neko juri i srce vam lupa velikom brzinom,adrenalin juri kroz krvotok i sve u vama vristi da se pomerite i potrčite,ali iz nekog nepoznatog razloga niste u stanju da podignete noge?

E,pa trenutno,nemam taj OSEĆAJ,nego ga proživljavam na javi.

Svesna da je potpuni apsurd da se takmičim sa automobilom koji juri ka meni, ipak trčim koliko me noge nose i proklinjem blato koje mi se lepi za cipele, i štikle koje propadaju pri svakom koraku.

Konačno se dozvavši pameti, u trku ih ostavljam za sobom, nastavljajući dalje bosa,posrćući svaki put kada mi se kamenčići i sitne grančice zabodu u,sada gola, stopala.

Toliko o udobnosti Zanotija,nasmejem se kiselo.

Stvarno sudbina može da bude jako okrutna, pomislim,kada spazim gusto šiblje i drveće na svojoj levoj strani i dam sve od sebe da stignem tamo pre vozača,i nadam se,umaknem mu.

Na sreću, uspevam u svom naumu i bacam se između dva velika hrasta,a zatim bez oklevanja nastavljam u pravcu gustog zelenila,kada,ne usuđujući se da pogledam iza sebe,shvatam da buka motora postaje sve tiša.

Međutim, baš kada se osmelim dovoljno da se osmehnem sebi u bradu i pomislim  da konačno usporim tempo i sagledam gde sam,kog đavola,čujem iza sebe glasne psovke i krupne korake koji kao da mi se sve više i više približavaju.

Pobogu, ko me ovo juri, Terminator?!!

Van sebe, a sada i van daha, trudim se da utišam svoje uzdahe i da se što tiše krećem,ne bi li mu tako otežala posao, a uz malo sreće i umakla,kako bih posle najzad otkrila kuda ja to idem i kako da izađem odatle.

Iz ovog razmišljanja,prenu me iznenadan bolni muški uzdah,praćen tupim udarcem i kišom bogatih psovki.

Da je neka druga situacija, verovatno bih se nasmejala činjenici da je udario u neki panj ili zapeo za drvo,ali obzirom da je u pitanju muškarac koji želi moju glavu na tacni,i obzirom da se glas čuo svega nekoliko metara iza mene,razumećete zašto se nisam usudila bilo kakav zvuk ispustiti,nego sam,naprotiv,dala sve od sebe da napravim što veću distancu između nas.

Bože,ako ovo preživim,trčaću svakoga dana, i nikada više neću jesti krofne sa nutelom i crnom čokoladom,obećavam.

Ali,kao što već možete da pretpostavite,sudbina je jedna namazana kurva,a ja baš nikako nemam sreće.

Nisam uspela da napravim ni dva koraka,kada se ispred mene najednom ukazala prilika sa očima koje su svetlele u mraku.Pre nego što sam uspela da se obuzdam i objasnim svojoj podsvesti da je u pitanju samo neka zalutala lisica i da nema razloga za strah od nje kada mi je za petama nešto mnogo gore, žensko u meni je preovladalo i ukopala sam se u mestu, ispustivši grleni krik.

Iste sekunde,jesam ja prekrila usta i pokušala da uvučem vrisak nazad u pluća,a potom da potrčim,ali tih par sekundi bilo je dovoljno mom goniču da me pronađe.

Onog trenutka kada sam osetila krupne ruke na leđima,kako me hvataju i vuku ka sebi,znala sam da sam pogrešila.Zahvaljujući kakvim-takvim refleksima,ponovo sam uspela da mu umaknem iako je ovaj put to podrazumevalo da ostanem bez dobrog dela svoje haljine,ali o tome ću brinuti kada odem odavde.

Vođena time,dajem i poslednje atome snage,moleći svoje telo da izdrži samo još toliko,kada me klizavo tlo pod nogama tera da izgubim ravnotežu i padnem niz strminu,klizajući se po lišću i blatu.