Beg

Devet

Što sam više gledala u ogledalo, to mi se manje sviđalo ono što vidim.
Haljina mi je lepo stajala, ali pokupljena kosa, visoko na temenu, ti neki nemirni čuperci zbog kojih sam izgledala kao zalazak sunca sa svim zracima, ni malo mi se nije svidela.
Nije ni Sari, još manje Kaći, pa su od mene napravile žele Zeku.
Imala sam gela na kosi koliko je bilo volje, a rep je simulirao zečije uši.
Na kraju, moja smeđa kosa završila je u pletenici, kako mi je Sara rekla, tipa Elza. Ko god ona bila!
Zaista u devet Kaća me je šminkala, u pola deset je stigao taksi.
Vozio nas je cele tri ulice dalje, a i gde ne bi?
Bilo je nemoguće hodati na štapićima za ražnjiće.
E, da, baš su mi takve štikle bile.

"Imaš četrdeset i ovo ti je ćerka?", treći put za tridest minuta sam čula istu rečenicu. Tri Sarine prijateljice koje su nas čekale u nečemu nalik kafe restoran bile su Sarine prijateljice, bliže Kaći, bliže svima osim meni!

"Da, ja sam stara koka i sada ću da vam maknem svu piletinu!", nađem da se pravim pametna u trenu kada se muzika utiša.

Neko je rekao piletina?
Ne, niko nije tekao piletina!
I zašto svi gledate u mene?

Posle trećeg pića, a samo dvadeset minuta kasnije, više se nisam ni sećala da sam spominjala piletinu. Sada sam već maštala kako glođem batak. Nečiji...

"Hajde da đuskamo!", Kaća je bila neumorna, drala mi se na uho jer je muzika iz zvučnika postajala sce glasnija.
Momak u uglu lokala postavljao je ritam mašinu, neka druga dvojica su se petljala oko njega i čast da zakrešti dobio je sredovečni muškarac.

"Kaća, živa svirka?", pitam je, na šta ona samo klima glavom, blago nezainteresovana.

"Sipajte mi još jedan viski,
    Jer srušio se sav moj svet.
      A, bili smo, zar ne,
        Tako bliski?
          K'o galeb i njegov let;
            Sad sve puca oko nas,
              K'o pod nogom led. "

Klackamo se uz ni manje ni više nego neki depresivni početak repertoara, ni ne znajući čemu vodi ovo veče. Sarine drugarice nam se pridružuju i ubrzo oko našeg stola se pravi gužva.

"Kaća, bole me noge!", vadim se kao majka na starost, ali ta starost ne pali kod mog deteta.

"Nisi ti za male stvari,
  lutko moja, rođena
   prazni su bulevari
    bez tvojih koraka
     svojom rukom raspali
       iskru ispod pepela
        što da druge šetas tamo gde bi
         sa mnom letela..."

Mislila je da je zanimljiva, ali mama ima svoje oružje broj dva.
Majčinska upornost, ovog puta potpomognuta kojom čašicom žestine više, naveli su me da igram više, jače i okretnije svakako.
Uskoro se društvo razilazilo, a mnogo nežniji i suptiliniji tonovi zamenili su glas muškarca. Ponovo je neki miks po izboru "muzičkog urednika" bio zastupljen, ali svakako dosta tiše.

"Jako mi je drago što smo se upoznale."

"I meni, Sara. Još mi je draže što Kaća ima ovde koliko toliko vršnjake.", ne, nije mi drago, biću ćešće sama, ali na Kaći je da živi kako želi, a ne da brine o meni.
Smeđ frajer je nekoliko puta prošao iza Sare bacajući tu i tamo po koji pogled, ali je moju pažnju privukao crni, izrazito crni lik koji je nakratko stajao pored šanka.
I nestao.

Naredna sam dva pića pijuckala laganо, ne verujem da se muškarac stvori i nestane na pucketaj prstima. Čas kod šanka, čas kod muzike, pa za stolom i tako u krug.
Definitivno, nešto je čudno, a nisam dovoljno pijana sa poverujem u duhove.
U stvari, nikada nisam popila više od tri, četiri pića, pa da mogu da tvrdim, ali znam da duhovi ne postoje...

Tada mi je sinulo, Sara je rekla da joj brat stiže u grad, da će biti tu, da će možda izaći u provod, da će...
Povezala sam dva i dva, zbrojala osam, podelila da četiri, dobila šest i tako svojom matematikom zaključim, momak koji mi je otvorio vrata kuće, momak koji ji je izdao kuću u kojoj trenutno živimo, sigurno je Sarin brat!
Nema druge!
Sa osemhom od uva do uva, podignem pogled i susretnem tamne oči.
Ponovo je bio pored šanka, držao je kriglu piva u rukama i gledao u našem pravcu.
Osmeh mi je bio širi i smeliji, klimnula sam mu glavom u znak pozdrava i nazdravila mu očima.
I ponovo je nestao u masi ljudi...