Beg

Dvanaest

Ovo se meni ne dešava!
Ovo se ne dešava ni slučajno, jer ne znam šta sam kome zgrešila.
Pred kućom mi je haos, plačem a ne želim, tresem se, a nemam kontrolu nad svojim telom.
Ovo nije moguće!

"Izvini Sara, nadoknadiću štetu!"

"Nećeš ti, već majmun koji ovo radi. Nisi mi ti slomila vrata kuće", miluje me dok me teši, u pravu je, opet u nije. Neko ima pik na mene, zato čink ovakve štete.

"Maco, bačena je cigla na vrata."

"Nema poruke?"

"Sama cigla je poruka."

"Da, kaže odlazi, nestani, izgubi se!"

Ljudi koje do danas nisam znala sada su tu i na neki način me paze.
Igor je na telefonu, naravno, Aleksa takođe. Andrija je ljut. Ljubi ga majka, poludeće! Devojke su preplašene i ne znam kome više treba podrška, njima ili meni.

"Ema? Odlučili smo jednoglasno!", saopštaca mi Stanko, onako kao autoritet. Tu smo, sličnih godina, "Jana će da jurne tog idiota, a ti ćeš da se malo pripaziš, čuvaće te naizmenično Igor i Aleksa."

A Adam, pomislim i bude mi krivo što jedino njega ne vidim.
Želim, a opet i ne želim, jer pobogu šta ja znam o životu, u opšte!

"Važi, čuvaće me. Važi, kupiću pleksiglas na rate. Važi... Sve važi, samo me sada ostavite samu!", Emilija Nikolić, ona Emilija Nikolić koju sam pokušala da ostavim daleko iza sebe ponovo je izronila, udahnula duboko i zaplakala glasno.

Emilija Nikolić je smotani pravnik zaljubive prirode. Tako me je Petar zvao prvih deset godina braka.
Ema Nikolić je žena, domaćica kuće ali ne i kuhinje, majka.
Ema... Ema je povređena po svim osnovama!

Naglo sam sam se cimnula, mislim da sam izbila vrata iz futera svojim ramenom, krenula ka svojoj sobi... Sama.
Ispoštovali su to što sam zamolila i hvala im.
Dali su mi prostor.
Kako sam zatvorila vrata, očekivajući naglu navalicu suza sela sam na pod, ali suze su presušili verovatno odavno, i krenula sam da se smejem.
Prvenstveno sebi.
Stvarno, šta ja znam o životu?
Pa nikada nisam prvo bila samostalna, nikada sama.
Iz porodičnog doma, koliko se to moglo zvati porodica, otišla sam u udate žene, rodila decu. Ni jedan trenutak samoće. Ni sekund.
Sama svakako nisam bila, ali usamljena jesam.
Zapostavljena od strane oca i maćehe, napuštena od strane muža, jadna.
Smejala sam se još jače.
Moj je smeh nadjačavao žamor ljudi oko kuće, sve dok naglo nije utihnuo.

Muškarac, crn kao đavo, sedeo je na mom prozoru i posmatrao me je netremice.

"Koliko si dugo tu?"

"Popeo sam se malopre."

"Koliko si čuo?"

"Dovoljno!", rekao je, i spustio svoje crne patike na moj beli tepih.

"Vašoj porodici treba zabraniti da se šetate gradom!"

"Zašto?"

"Zato što ste opasni po zdravlje!", govorila sam, branila sam se jeze i slatkog komešanja u mojoj utrobi.
Adam je zaista delovao fascinantno, čak i ovako okovan mrakom.

"Misliš da smo opasni po zdravlje?"

"Ovde sam ja pravnik, ja imam pravo da na pitanje odgovirim pitanjem!"

"Mama Ema...", zakoračao je, a ja sam se nekako ispravila oslanjanjući se na zid "Mama Ema, lovac na natprirodno, žena koja je zavrtela sve muške umove u pet dana!"

"Nisam kriva!"

"Nisi, ali nisi ni nedužna. Večera, kafenisanje, upadanje muškarcima u kuću... Spisak je dug!"