Beg

Osamnaest

Kada mama sa punim radnim vremenom pokušava da preživi dan, a pri tom ne želi ikog da optereti, završi neslavno.
Adam je pravo iz kreveta odleteo na posao, Kaća je prespavala kod Sare, kaže u kući nam je gužva i razvuče kez, Andrija je Andrija, ako nije kod Mone ili na klupi terena za basket, onda spava. Kao baš sada, dok mene poliva mlaz vode.
Ova kuhinja je prokleta!
Prokleta!
Ova kuhinja ima takvu želju da me ubije da to polako postaje jezivo. Ne znam da li popa ili biskupa da zovem, ali treba mi hitno intervencija.

Lepo ja krenem da skuvam kafu. Znam da je električna džezva bezbedna za mene, ne palim šporet, ne ne, pa je stavim na radnu površinu. Zatim lepo uzmem veliku šolju, samo za sebe da skuvam kafu, moram lepo da odmerim.
Podignem ručicu slavine i cvrc!
Slavina mi ostaje u rucu, zajedno sa celom armaturom a iz zida šiba voda, pod punim mlazom!

Džaba ja i rukama i nogama pritiskam onu rupu u zidu odakle izlazi cev, kad jedino je rešenje zavrnuti ventil, a on proklizao. Ne znam gde je glavni ventil i zato sam zalivena kao biljka pod monsunskom kišom!

Dok sam našla glavni ventil u podrumu, kuhinja se već dobro napunila vodom. Šteta možda neće biti velika, ali svakako je tu.
Kao za baksuz, neko je uporno zvonio na vratima, sve dok Andrija nije strčao niz stepenice, prekrstio se videvši me i otvorio.

"Da, tu je Emilija Nikolić, a vi ste?", čujem ga i bacim pogled dole, ka svojoj natoplenoj majici i pantalonama. Ni malo mi nije prijatno.

Na brzinu se presvučem, majica koju sam nosila za spavanje moraće da završi posao.

"Ja sam Emilija Nikolić", kažem uglađenoj ženi koja me snima pogledom.

"Jovana Stanković, nismo mogli nigde da vas nađemo."

"A, zašto me tražite?", ne želim da je pustim u kuću, i tako mi ne uliva neko poverenje.

"Po tužbi za nasledstvo. Jelena Milenković vas tuži...", nastavlja da melje, sva je važna, sva je bitna, sva je nekakva!

"Koleginice, molila bih vas da se obratite mom pravnim savetniku!", besna sam, ljuta i okrećem joj leđa.

"Ko bi to trebao biti?", vidim preko ramena kako staje raširnih nogu, stavlja ruku na kuk i izaziva.

"Kako ste našli meme, naćićete i njega!", i zalupim vrata.

Znam.
Sve znam.
Dejan je pokušao, Jelena je podigla tužbu i sada se spori testament, spori se sve. A zaboravlja se ono što je za života učinjeno, ne? Zaboravlja se šta je Mića prepisao toj maloj Mili, njena majka hoće još!

"Daj im sve!"

"Molim, Andrija?", zbunjena sam, jako.

"Sve što traže. Neka uzmu, šta mogu da dobiju time? Realno Petar je bio moj otac, ali je bio govno, mama. Evo, ja se odričem, ne treba mi ništa!"

"Andrija, dušo... Ne možeš tako da pričaš. Prvo, deda Mića je regulisao sve tatine dugove. Zatim, pomogao nam da ne ostanemo na ulici, zbog tate. Tu kuću što je ostavio tebi i Kaći, ostavio je da imate sutra neki stabilan krov nad glavom, za slućaj da nešto krene po zlu. Moraš da shvatiš, sve je očišćeno, a ta Jelena želi nešto na šta inače nema prava...."

"Ali već je uzela deo kada je tata umro! Neka joj i ovo, da Bog da joj sve preselo!", vidim nešto u Andriji što svakako ne bih volela da vidim. Vidim svog oca i njegov inat. Ne vidim njegovu pohlepu, ali inat da. 

"Srećom po tebe, još si maloletan, tako da ne smem u tvoje ime ničeg da se odreknem. Andrija, razmisli. Kada smo morali da prodamo stan, seti se kako smo živeli."

Nije bilo prijatno, nije bilo nikako. Saznača sam od Miće da je Jelena još tada namirena. Ali Jelena nije povukla i polovinu dugova, moja deca su!
Oni su ostali na ulici zbog Petra i Jelene!

"Sve ja znam, mama, samo be znam dokle će da tebe neko jede!", demonstrativno je otišao natrag u sobu. Ne volim s njim da se raspravljam, često je u pravu, ali sada nije.
Sada je onaj trenutak kada mi treba prijatelj. Drugarica za flašu vina, a ja to nemam.
Mislim da nisam imala ni ranije, ali sada svakako nisam svoj na svome.
Sada mi treba podrška. Sada mi treba gužva!

Pozvala sam Dejana Jocića, advokata sa kojim sam studirala i koji je vodio poslove vezane za Mićino nasledsvo. Ono što mi je čudno je da je Jelena pokrenula tužbu, a ostavinska rasprava još nije nikome dodeljena. Čitanje testamenta iz filma, postoji samo u filmu, ovde treba notar da namlati šuške!
Dejan mi se, naravno, nije javio, ali sam mu ostavila poruku da istraži tu neku Jovanu Stanković i kako je Jelena u opšte mogla da me tuži!
Ma, svako svakog sada može da tuži.
Evo, ja ću da tužim Sarinu kuhinju za pokušaj davljenja!
Prvo spaljivanje, sad davljenje! Šta je sledeće?

"Mama, zvoni ti telefon!", Andrija se dere, a telefon pored mene, naravno ne čujem...

"Zvala si me zbog Jovane Stanković? Nadam se da si je poslala odakle je došla!"

"Poslala sam je kod tebe. Kako je našla mene, neka nađe ko ima izvršno ovlašćenje nad testamentom. Jesi rešio šta je čije, po papirima?"

"Jesam. Jelena je zbrinuta odavno, ona živi u nekretnini koju je kupio. Znaš, izvukao je od banke malo više para, pa je tako zbrinuo sve. Na Milino ime ima neka sitna svota novca i to je sve. I da, sve je na papirima, tako da kada te opet bude cimala, zovi policiju!"

"Kada je ostavinska?", pitam i strepim.

"Za mesec i nešto. Javiću ti kad budem znao detalje, ali ne brini!"

I nisam brinula više.
A ni manje.
Ali sam zato rešila da izlečim svoju nervozu jednom šetnjom kroz grad do jezera.
Skoro da je kuća useljiva, hoću da proverim detalje!

Sunce je odavno zapalo za horizontom. Jednostavno taj osećaj kraja i novog početka mi je uvek bio težak. Kada udahnem hladniji vazduh, jer realno leto je na izmaku, pa se protresem, a tome dodam da sunca nema, da se smračilo, bude mi nelagodno. Ne volim kraj, iako je uvek posle kraja jedan novi početak. 

"Kladim se da ti se guzica smrzla?"

Nasmejem se, drago mi je da nisam sama.

"Smrzla i guzica i kosti. Kuhinja je pokušala da me udavi."

"Rekao mi Andrija, svartio je do Mone", sela je pored mene i dodala mi flašu piva.

"I šta ti je još rekao?"

"Šta god, ali sada ti treba društvo. Hajde, nazdravimo za društvo!", udarila je flašom u moju i nategla dobar gutljaj. Pratila sam je u tome i sama svesna da je u pravu. Koji sat ranije sam razmišljala o deficitu prijatelja.

"Jana, znaš... Treba mi prijatelj."

"Imaš ih, pogledaj iza sebe!"

I jesam ih imala. Polako su do obale jezera došli Igor, Sara, Kaća i Adam. Da, oni su moji prijatelji, pre svega!

"Narode... Ovaj... Hvala vam!", kažem i šutiram kamenčiće oko novog doka na kome sam do maločas sedela.

"O, ne, hvala tebi! Znaš li ko je ponovo glavna vest?", Adam mi prilazi i polako spušta usne na kosu.

"Ko?"

"Ti! Sada si potopila kuću!"

"Ta kuhinja je jednostavno zla!", smejem se i udaram Adama po grudima, pogledom tražeći Saru i Kaću.
Obe su tu, stoje skriveno iza Igora i šušore.
Šta će drugo, guske!

"Ema... Ovaj, kuća je završena i ... Imamo poklon za tebe!"

"Dosadila sam ti ili brineš šta bih sledeće mogla da zaserem?"

"Ne, imam nešto što mislim da bolje zvuči od "Hotel Izlaz", znaš?"

Pogledam sada već iza svih njih i vidim s jedne strane Stanka, s druge Andriju kako drže novu tablu u rukama.

Slova u svetloplavom epoksiju su bila prelepa. I uklapala su se sa celokupnim ekserijerom. Pogled mi beži ka Igoru i vidim mu ponos u očima. Slegnuo je ramenima kao da je kriv, ali nema veze. Sviđalo mi se to što vidim. Oduševljena sam čak!
Moj hotel se neće zvati "Izlaz", ne, svakako se neće zvati tako.

Moj se hotel sada zove "Hotel za beg"....

💖💖💖💖💖💖💖💖💖💖💖💖💖💖💖
I plovimo malo mirnijim vodama, talasi nam ne prete.
Laku noć ili dobro jutro, ljubim vas i volim!