Fireproof

Chapter 16

(dakle, da se razumemo da nastavljamo na Louis' POV, tu gde smo i zavrsili)

„O čemu želiš da pričamo?“ ona uzdahne i trudi se da ne napravi nikakav očni kontakt sa mnom i izbegava svaki moj pogled.

„Ne znam. Ti mi reci.“ Ona me pogleda i zatim skrene pogled.

„Ne znam o čemu pričaš.“ U njenom se glasu jako dobro čuje da zna tačno o čemu pričam i izvućiću to iz nje pa makar morao silom da je nateram na to.

„Znaš.“ Stavim ruke u džepove od jakne a ona na par sekundi ućuti. „Slušaj Everly,“ pokušam da zvučim uverljivo. „ja imam ceo dan za ovo i moram da ti priznam da ne izgledaš kao da rado blejiš sa mnom po gradu.“ Ona me konačno pogleda a ja nastavim. „zato mislim da bi bilo pametno da ne odugovlačimo..“ uputim joj kratak osmeh. Ona se ugrize za usnicu i spusti pogled i taman kada pomislim da će da nastavi sa svojom ćutnjom, ona konačno progovori:

„Da. U pravu si. Mrzim da blejim sa tobom po gradu.“ Sarkastično se nasmeši a zatim nastavi: „I mrzim to što me proganjaš, mrzim to što želiš da pričamo o nečemu sa čime ja nemam veze, mrzim to što misliš da si šmeker i da si me osvojio čim si trepnuo.“ Kratko se nasmeši. „moram da te razočaram. Nisi.“ Ostanem u šoku nakon ovoga. Zaista sam mislio da ću sa njom moći da vodim jedan ljudski razgovor, ali izgleda da je to nemoguće. Pogledam je i shvatim da sve vreme gleda iza mene i poželim da je pitam zašto, ali izgledao bih kao da sam lud ili pijan. Ili oboje.

„Mrziš?“ sarkastično se nasmejem a ona me strogo pogleda.

„Da, mrzim!“ vikne a ja nastavim da se smejem. „Prestani da se smeješ!“ Everly je iznervirana i to mi se jako dopada. Zapravo imam osećaj da je ovo moja omiljena strana Everly. Ona koja laže o svojim osećajima i koja se nervira kada joj se na tome smejem. Ipak nastavim da se cerekam a ona me još strožije pogleda i još nekoliko puta me upozori da prestanem. Da li će stvarno pomisliti da sam pijan? Everly uhvati trenutak kada ne primećujem i pokuša da pobegne, ali na sreću, stignem da reagujem i povučem je za ruku.

„Stani, stani.“ Prestanem da se smejem i uozbiljim se. Ona mi se istrgne iz ruke, ali ostane da stoji.

„Znaš, nemam ceo dan. Pričaj šta imaš ili odlazim.“ Izgleda previše iznervirano i mislim da ovo nije trenutak kada bih trebao da je nateram da mi kaže zašto..

„Zašto mi se nisi javljala ove dve nedelje?“ jesam li to upravo rekao naglas? Everly me pogleda kao da će mi istog trenutka iskopati oči i u tom trenutku shvatim. Da, rekao sam to naglas.

„Izvini šta?“ raširi ruke a zatim uhvati svoju torbu, koja joj je spala i vrati je nazad na rame. „Zašto se ja tebi nisam javljala? O, pa i ja se pitam. Zašto li ti se nisam javljala?“ raširi oči a ja poželim da se ošamarim. Da, Louis ovo je definitivno bio trenutak kada si trebao to da je pitaš. Počešem se po glavi, kako bih joj dao do znanja da mi je neprijatno i da se kajem zbog tog pitanja, ali ona to čak i ne primeti, već nastavi svoje: „Zašto se ti meni nisi javljao, hajde mi reci. Baš me zanima.“

„Nemam naviku da se javljam nekome.“ Da li sam realan? Mislim da upravo počinjem da mislim da se zaista drogiram. Jesam li pio nešto sinoć i još me nije prošlo ili su neke crne čini ušle u mene i zbog toga ovo pričam i radim?

„E pa nemam ni ja.“ Gadljivo me pogleda. „A pogotovo ne tebi.“ Okrene se u nameri da ode a ja opet napravim isto. Uhvatim je za lakat i ne dozvolim joj da ode.

„Čekaj, stani.“ Kažem a ona se ne trudi ni da se okrene. „Rekao sam ti da pričamo, zašto uporno želiš da pobegneš od svega toga?“ ona se okrene prema meni i konačno me pogleda u oči.