Laboratorijsko putovanje

Još jedna u nizu eksplozija naterala je Slađaninu mamu Nadu da skoči iz svoje fotelje u kojoj je, do malo pre, mirno sedela i gledala omiljenu seriju. Slađana je je u svojoj maloj laboratoriji pravila ko zna koji po redu "ovaj uspeva" eksperiment. Naravno i ovog puta bio je samo BUM.
Imala je dvanaest godina i mnogo je volela hemiju. Radionicu pokojnog dede pretvorila je u laboratoriju.
Majka je bila protiv toga.
"Zapalićeš nam kuću jednoga dana. Ostavi se toga!" Često joj je ponavljala. A otac je bio ravnodušan prema tome.
"Neka se zanima dete." Odgovarao bi svaki put kada je majka tražila podršku.
Slađana više nije obraćala pažnju na majčino gunđanje.
Čitala je dosta knjiga iz oblasti hemije i svašta nešto je mućkala.
Majka se nadala da će je to proći s godinama i da će i ona biti" normalna devojka ". Ali ne. Vremenom njeno interesovanje je raslo.
Završila je hemijski fakultet i često je išla na seminare.
Jedne godine, vrativši se  sa jednog takvog seminara, odmah je otišla u laboratoriju.
Skinula je jaknu, prebacila je  nemarno preko stolice na kojoj je spustila tašnu i obukla mantil.
Krenula je sa novim bućkanjem. Supstance su mešanjem počele da šište, pojavio se dim i bam. Mrak.
Odjednom njeno telo je počelo da leti troz neki tunel koji je bio sačinjen od svih mogućih boja i nijansi. Slađana je zapanjelo gledala, pokušavajući da shvati šta se dešava.
Brzina se pojačavala svakim trenom dok nije izletela iz tog tunela i pala na neku čvrstu površinu. Bio je mrkli mrak. Ni jednog zračka svetlosti.
Opipavala je tlo. Rekla bi da je zemlja i trava.
Čula je samo svoje duboko disanje i otkucaje srca koje je jače kucalo što zbog straha, što zbog adrenalina koji je bio ogroman. Miris hemikalija uvlačio joj se u nozdrve. I ponovo mrak.....

Zvono na vratima bilo je uporno. Tačnije, osoba pred vratima nije odustajala.
Slađana se protegli u postelji i krene da ustaje.
Zbuni je soba u kojoj se nalazila. Hodnik, druga soba... Gde su ulazna vrata. Novo zvono pokaza joj put ka vratima.
Sve oko nje bilo joj je potpuno nepoznato.
Otključava vrata. Ispred nje stoji gospodin srednjih godina u odelu sa nekom dokumentacijom u rukama.
"Dobro jutro, gospođice Slađana!" Reče čovek veselo dok ga je ona gledala zbunjeno dajući mu do znanja da ga ne poznaje.
Samo mu klimu glavom i nešto promrmlja.
"Da, vidim još uvek ste u tom stanju." Reče zabrinuto. "Ja sam Vaš porodični advokat Nebojša Marić. Dolazim da Vas obavestim da je ostavinska rasprava nakon smrti Vaše bake zakazana za 13.05., to je u ponedeljak. Doći ću po Vas u 9h ujutru. Vidimo se!" Slađana zausti da nešto kaže ali on se već okrenuo i otišao.
"Ali gde se nalazim? O kakvom to mom stanju on priča? Moja baka je umrla pre 7 godina i bila je ostavinska rasprava te godine.... Ništa mi nije jasno."
Išla  je po kući posmatrajući nameštaj, slike, posuđe ali ništa nije moglo da joj razbristi sećanje, kako bi shvatila o čemu se radi.
Prolazili su dani a ona je i dalje bila u bunilu. Mislila je da je neki problem zdravstveni i da je sve zaboravila. Jedino što je malo smirilo bilo je to kad je otvorila frižider. Unutra je bilo sve ono što ona voli.
Međutim u ormanu bile su stvari koje ona nikada nije oblačila. Čak je bio totalno drugačiji stil od onoga kako se ona oblačila.
Pronašla je album sa slikama.
Prepoznala je samo sebe na slikama i nikoga više.
Došao je ponedeljak. Advokat je tačno u 9h pozvonio na vrata.
"Dobro jutro, gospođice!"
Seli su u njegov auto i krenuli.
On joj je dao fasciklu sa njenom dokumentacijom. Otvorila je i gledala papire.
Izvod iz matične knjige rođenih, Slađana Stefanović, rođena 17.06.1965.
"Molim!!!!! Ali ja sam rođena 1998. Ovde nešto gadno ne valja." Ništa nije rekla advokatu, čekala je da prođe ostavinska rasprava.
Sudija je čitao ime bake ali ni to joj nije bilo poznato. Pustila je da sve teče svojim tokom. Čula je da je baka njoj ostavila kuću i njive. Nije mnogo obraćala pažnju na to ona i ovako ne pripada tom svetu.
Otišla je kući, skuvala kafu i zamislila se. Pred očima iskakale su joj slike kako meša neke supstance i tada shvati šta se desilo.
Odmah nakon toga ode u šupu koja je bila iza kuće. Uze neke posude i poče da mućka kako bi napravila napitak za povratak.
Danima je radila na tome a onda veselo uskliknu kad shvati da je uspela.
Pogleda još jednom kuću, popi napitak. Ali ništa se nije dešavalo.
Kucanje na vratima prenu je iz razmišljanja. Otvori vrata i zamalo ne izgubi dah. Lep, zgodan mladić stajao je ispred nje.
"Izvinite, komšinice, krenuo sam da kuvam sebi kafu i shvatim da nemam kafe. Da li možda imate malo na zajam?"
"Naravno, izvolite!". On se nasmeja, zahvali i ode.
Okrete se u momentu i dobaci joj :
"Izvinite, sad žurim ali mogli bi sutra zajedno da popijemo kafu."
Slađana mu potvrdi i uđe u kuću. Odjednom poče sve da se vrti. Sve brže i brže i ona opet upade u onaj tunel raznih boja.
Nagli tresak i kraj. Pogledala je oko sebe i shvatila da je ispred svoje laboratorije.
"Vratila sam se. A komšija....?"
Razočarano lupi rukom o zemlju na kojoj je sedela.
----------------------------------------

Dugo je sedela u prašini i razmišljala o onome što joj se desilo. Prvi put je uspela u nekom eksperimentu. "Ali ne i poslednji." Pomisli ona, smeškajući se vragolasto. Ustade i strese prašinu sa sebe a onda se uputi u laboratoriju.
"Slađana, ručak se već ohladio
Od tih tvojih bućkalica nećeš se najesti." Iako je već bila odrasla devojka majka je ostala dosledna svom gunđanju. Okrenula se i otišla u kuću.
"Neću se najesti ali mogu dobiti nešto jako dobro." Nasmeja se ona i pomisli na komšiju sa svog čudnog putovanja.
Da bi smirila majku otišla je u kuću da nešto pojede a onda se vratila svojom vragolijama.
Za par sati napitak je bio spreman. Bez oklevanja ga je popila.
Vrtlog duginih boja uvlačio je u sebe noseći je u nešto što nije očekivala.
Ponovo mrak i nešto mokro ispod nje. S gađenjem oseti nešto kao mulj ispod sebe. Brzo skoči pokušavajući da očisti ruke.
Šuštanje lišća izazvano toplim povetarcem rastera mrak i ispred nje pojavi se šuma a iza nje mutna reka. Čistila je ruke okrećući se kako bi otkrila gde se nalazi.
Nikoga nije videla u okolini. Uputi se ka šumi. Put kroz nju jedva je bio prohodan. Gurala je rukama grane čuvajući glavu i oči. Ispred nje ukaza se zemljani put. Zvuk konjskih kopita natera je da se sakrije u žbunju.
Putem se lenjo vukao konj vukući sa sobom staru kočiju, koja samo što se nije raspala. Na njoj je sedela starica puštene duge, sede kose, prekrivene maramom. Bila je mnogo stara i ružna.
"Veštica" Pomisli Slađana.
Reši da krene za njom.
Išli su tako neko vreme a onda baka skrenu ka malenoj kući obrasloj bršljanom.
Stade iza tarabe posmatrajući ženu. Baka je izvukla iz kočije neki džak i bacila ga ispred praga kuče.
Nešto je viknula i istog trena pojavi se mladić na vratila.
Slađani se učini poznat momak ali nije znala odakle.
Rešila je da priđe još malo kako bi bolje čula i videla.
Šunjajući se ka kući saplete se o kantu i uz glasno lupanje metala o kamen, pade na zemlju. To privuče bakinu pažnju. Žena naredi momku da dovede nenajavljenog gosta.
Uvuče je unutra i poče je posmatrati kružeći oko stolice na kojoj je sedela.
Slađana je bila ledena od straha. Krišom je gledala mladića i pokušavala da se seti odakle ga zna.
Baka krenu ka ostavi da donese neku hranu a mladić potrča za njom i zatvori je tamo. Zgrabi Slađanu za ruku i izvuče je napolje trčeći ka šumi.
Dok su trčali Slađana pade i jako udari glavu. Poče sve oko nje da se vrti i polako njeno telo lebdeći ode u dobro poznati vrtlog......
Sedela je na zemlji svog dvorišta držeći se za glavu.
"Mladić iz šume je ustvari onaj zgodan komšija." Prolete joj kroz glavu.
"Opet sam ostala bez njega." Tužno pomisli ona.
"Komšinice, da li ste dobro?" Zabrinuto je posmatrao mladić koji joj se približavao.
Videla je njegovu figuru ali ne i lice. Pogled joj je bio zamućen ali se polako vraćao u normalu.
Skoči sa zemlje kad poznade mladića sa "putovanja".
"Dobro sam, hvala na pitanju. A Vi?"
"A dobro sam. Video sam Vas na zemlji pa sam se zabrinuo.
Izvinite, nisam se predstavio. Ja sam Luka, Vaš novi komšija."
"Drago mi je, komšija. Šta kažete da popijemo jednu kafu?"
"Vrlo rado!"  Namignu joj.

"Više mi nećeš pobeći!" Pomisli u sebi, zadovoljno, Slađana i ode da skuva kafu.
S. T.