U Andreovom naručju sam se osjećala jako sigurno. Odjednom mi se počelo vrtjeti i pala sam. Andre je nazvao hitnu i odveli su me u bolnicu.
Inače, rodila sam se sa poremećajem od kojeg mi se neprestano vrti i često padam unesvijest.
Kad sam se probudila, vidjela sam pored sebe mamu i Andrea. Ništa mi nije bilo jasno.
- Hoće mi neko reći što se dogodilo? - upitala sam dižući se iz kreveta.
- Onesvijestila si se i udarila glavom. Zadobila si blagi potres mozga. - rekla mi je mama.
- Što?! - rekla sam naglo, ali me zabolila glava. - Kad ćemo moći ići kući?
- Ubrzo, možeš se početi spremati, pa ćemo se ići javiti da si se probudila i da idemo... Boli li te? - upitala me mama. - I da, ne smiješ praviti nagle pokrete, pa nećeš ići u školu.
Javili smo se i otišli smo kući. Andre je stalno bio uz mene i mazio mi glavu, a ja sam se smješkala. Glava me boljela jako, ali mi je bilo bolje kad je Andre tu. Trebao je ići kući kad ga je mama nazvala, a ja sam napravila neku facu. Nisam htjela da ode. Zamolio je mamu može li ostati, a ona je odgovorila da je baš zbog toga zvala, i da treba ići na poslovni put, pa da upita moju mamu može li ostati par dana.
- Ostaješ par dana!? - naglo sam se digla pa me zabolila glava. - A ići ćeš u školu?
- Pa ostajem, osim ako ne smetam... - rekao je tiho..
- Bleso! Ostaješ i tačka. Nisi mi rekao hoćeš li ići u školu.
- Pa vjerovatno ću ići, ali ćeš morati biti sama... Mama će ti ići na posao?
- Vjerovatno da... Ali nema veze, mogu spavati, ili se dopisivati. - legla sam.
Već je bila noć. Andre je sišao jesti, a ja nisam bila gladna. Uzela sam laptop da vidim ima li šta novo. Vidjela sam podugačku poruku od Em.
(dio poruke)
Ari, žao mi je što ovo moram reći, ali... Ne možeš više računati na mene. Stvarno mi je žao, ali više ti ne mogu biti prijateljica. Ovo sam ti namjeravala reći prije, ali nisam mogla... - više nisam mogla čitati jer sam se već gušila od plača. Dotčao je Andre, a ja sam što brže obrisala suze.
- Šta ti je?! Zašto plačeš! Reci mi odmah! - povikao je.
- Nije mi ništa, boli me glava...
- Vidim da ti je nešto, reci!
- Ama nije mi ništa. Dobro sam. - rekla sam nabacivši neki osmijeh.
- Okej, ako tako kažeš... - poljubio me u obraz i sišao dolje da nastavi sa jelom.
Pripremila sam sebi maramice i zavoj, također i žilet. Nisam mogla više. Uzela sam i povukla 6 vodoravnih crta preko ruke. Krv je kapala na sve strane. Obrisala sam maramicama i zavila. Navukla sam majicu preko ruke da se ne vidi i vratila se u krevet. Ubrzo je došao Andre. Ja sam se samo smiješila, jer nisam htjela da zna da sam se rezala, da želim da se ubijem i to tako. Samo sam htjela da zaspem, ali nisam mogla. Andre je legao i ubrzo sam čula blago hrkanje. Uzela sam laptop da bih odgovorila Emmi. Kad sam bolje promislila, otići ću sutra do škole da bih joj nešto rekla, bolje bi to bilo. Više nije bila ni bol, već nešto... To me nekako... Nanerviralo? Legla sam i ubrzo zaspala. Ujutru sam se probudila prije alarma i vidjela sam da se zavoj podigao i da mi je majica bila umrljana krvlju. Brzo sam promijenila zavoj i majicu, pa legla u krevet, glumeći da sam se od boli probudila.
- Jel' te još uvijek boli? - upitao me onako tužno i poljubio me u čelo.
- Ne puno. Idem danas u školu. - rekla sam dižući se iz kreveta.
- Što? Ne, ne ideš!
- Moram. Neću ići na nastavu. Samo dok ne zazvoni da početak, onda ću se vratiti kući.
- Sama? Ne. - rekao je.
- Da, sama. Pusti me da radim šta hoću, dobro sam! - rekla sam i sišla na doručak, iako ga nisam mogla pojesti.
Obukla sam se i izašla vani, pa sam čekala Andrea. Na putu do škole sam srela Emmu. Pogledala sam je onako mračno, kako nisam gledala okolo, zakačila mi se majica za granu, pa se rukav podigao i mogao se vidjeti zavoj i malo krvi. Krenula sam povući rukav.
- Čekaj! Što ti je to?! REZALA SI SE?! - upitao je držeći me za ruku.
- Nije ništa. Pusti. Boli me. - rekla sam navlačeći rukav.
- Kako nije ništa?! Šta si radila?! Zašto, zbog čega?!
- Fino, nije ništa. Ne bih sad o tome, molim te... - rekla sam i povukla ga za ruku da krenemo.
- Kad dođem kući pričat ćemo o ovome. Jel' jasno?
- Da, kapetane!
- Hahah, dolazi ovamo, bleso! - rekao je i zagrlio me.
Nisam imala više snage da se obračunavam sa Emmom, pa sam se odmah vratila kući. Mama je otišla na posao, a ja sam bila sama. Legla sam u krevet, ali prije toga sam se presvukla i promijenila zavoj. Bilo me sram što je Andre vidio ruku. Razmišljala sam tako i zaspala. Kad sam se probudila, Andre je bio pored mene i milovao mi glavu.
- Probudila si se? Znači... Što je bilo ono na ruci? - upitao me milovajući me.
- A ništa... Gle, ne bih o tome. Teško mi je...
- Reci mi ako te nešto muči. Tu sam uvijek za svoju malenu! - rekao je i poljubio me.
- Hvala, ali ne bih. Zadržala bih to za sebe...
- Okej, ali obećaj da više nikad nećeš to raditi.
- Uf.. Obećajem. - rekla sam i nasmiješila se.
- To želim čuti! Da se idemo prošetati malo?
- Može, odlična ideja! - rekla sam i počela se spremati.
Izašli smo šetati, a on me uzeo za ruku kao dečko curu. Zacrvenila sam se.
- Što bi ovo trebalo značiti? - rekla sam i izmakla ruku.
- Želim biti uz tebe uvijek... Hoćeš li mi biti...?
