Prolog

245 11 1
                                    

Stojeći pred zidom, poželela je da ponovo podigne one oko sebe. Da odbije energiju koja nailazi sa različitih strana, uvlači joj se pod kožu, i moli. Moli je da razume hladne boje i užarenost duha. Moli da bude spasena.

Jednom u životu, odbila je da je sasluša, i umesto toga stala pred belu površinu, kao da će odgovoriti na njena pitanja.

Gde je sve krenulo po zlu? Zašto ponovo nije predosetila? Kako da ispravi krivu koja izmiče svakom pokušaju da je vrate u pravi kolosek?

„Ne mogu ovo sama."

Reči se odbiše o ivice njenog sigurnog prostora, istopivši se na samim ivicama; nikada neće doputovati do one kojoj su upućene. Možda je tako i bolje. Kada bi bila svesna koliko pati, kako usamljenost nekad preti da je smrska iznutra, još više bi žalila što je morala da je napusti.

Nije da se nikada nije zapitala da li je njena žrtva bila neophodna, i da li je uopšte bila žrtva. Bilo je dana kada bi joj um zatrovala ideja o osveti, jurišu u nepoznato. Potrčala bi u mrak, udarala u prazno, iako bi sav trud bio besciljan.

Od toga ju je odvraćala samo činjenica da je jedini izvor svetlosti bio na mestu koje je zaobilazila u širokom luku.

Razlika zbog koje je odlučila da ponovo stane pred njega, u jednakoj meri prepadnuta i prkosna, bila je u tome što osveta nije pripadala samo njoj. Previše ljudi balansiralo je na granici, libeći se da skoči u tminu. Među njima je bilo onih koje bi rado gurnula u čeljusti na dnu, ali to sada nije mogla da priušti. Pokazati put nekolicini značilo je otvoriti ga i onima koji to nisu zaslužili.

Odjek beše šupalj kada je ponovo pokucala da proveri prohodnost. Zid je bio napravljen od prefarbanog stiropora, laganog poput papira.

Pogledala je oko sebe i pronašla metalnu šipku pored ulaznih vrata; uvek je bila u tom uglu za slučaj nenadanog upada. Zastade da sagleda koroziranu površinu sa svih strana. Možda bi trebalo da pozove nekoga.

Ideja se zadrža u njenoj svesti tek nekoliko udisaja.

Ne, ovo ću morati sama, pomislila je.

Zatim stegnu šipku pri dnu sa obe šake, i zamahnu ka zidu.

Hvatači snova: ProbuđeniМесто, где живут истории. Откройте их для себя