Hvatači snova: Probuđeni

1. Samo još nada

DEO PRVI: ZAGOSPODARI

"Nikad se ne zna. Možda smo,
kada sanjamo...
lucidniji nego kada smo budni."

- Katherine Angela Yeboah

Alison Benet nije plakala. A opet, instinkt joj naredi da prinese šake obrazima i obriše suze koje skliznuše bez dozvole kada je začula kucanje na vratima.

Zaustavljen u pola koraka, izgledalo je kao da razmišlja da li da pređe prag njene sobe. Nastojao je da deluje stoički, ali su opuštena ramena odavala nesigurnost u nečemu mnogo većem od održavanja tri koraka koja su ih razdvajala.

Čak i da je primetio izdajničko caklenje u plavim očima, nije zadirao u tu temu.

„Nisam te video...", počeo je, pa se zaustavio. "Izvini. Dao sam sebi za pravo da proverim da li si na spratu."

Dati sebi za pravo da se provučete pored čoveka koji nikada nije bio vaš najveći fan bilo je drsko koliko i vredno adrenalina.

Nehotice je zagrizla unutrašnju stranu obraza. Iz prizemlja su povremeno dopirali odlomci razgovora koji su se bespotrebno odužili.

„Ah, pa", dah joj zadrhta, „ne prija mi buka. Htela sam... Da sredim misli na miru."

Nije mogla da razmišlja da li je zaista razumeo kada je klimnuo glavom, ali činjenica je bila da nije umela da laže. Oboje su znali da ni jedno ni drugo ne razmišljaju zapravo o opuštanju.

„Hteo sam da proverim kako si."

I opet, nije bilo razloga da mu ne poveruje. Bio je iskren poput otvorene knjige, ali ona u tom trenutku zameni brigu neslanom šalom.

„Ne znam", prekrstila je ruke. „Moje roditelje ispituju o nestanku mlađe ćerke, i teraju ih u zamku od rupa u zakonu kako bi priznali da su nesposobni staratelji. Šta misliš, kako sam?"

Nije joj pristajao preki stav; ali to bol radi ljudima, pa nije našao snage da se naljuti. U neku ruku je bila u pravu.

„Izvini", uzdahula je. „Samo, sve ovo je..."

Neki ljudi celog života ne dožive ono što je doživela ona za samo četrdeset osam sati.

Kataklizma je pokrenuta mnogo pre nego što se probudila u bolničkom krevetu, dezorijentisana od sedativa i bola koji joj je prožimao vrat. Perifernim vidom videla je da se nešto pomera, i tek tada primetila Arona.

Kako ju je posmatrao napetog izraza lica, sa senkom neverice, čovek bi pomislio da se nije nadao da će se probuditi.

Skarletino ime skliznu joj s jezika; lako, zbunjeno, prestravljeno. I pre nego što je uspela da zausti, Aronov telefon je zazvonio, i prigušen, upaničen glas sa druge strane privuče joj pažnju. Znala je, nekako je mogla da predoseti. Što nije značilo i da će joj vest doći lako, niti da će je prebroditi barem dok ne bude znala da je Skarlet, ako ne na sigurnom, barem među živima.

„Hoću da znam", demantovala je, a svaki udah slao je vatrene iglice kroz njen vrat. Aron nije pružio otpor, već se naslonio na stolicu i klimnuo glavom.

„Šta te zanima?"

„Sve, ako se tiče Skarlet."

Nije bilo razloga da se pretvaraju da se nešto izvanredno čudno nije dešavalo sa njenom mlađom sestrom otkad se vratila u London. Da je bila tu onog dana kada je pobegla Itanu sa aerodroma, Alison bi je ubedila da ostane, da im priliku da ispričaju svoju stranu priče.

Umesto toga, otišla je pre nego što su uspele i da se pozdrave. Obuzeta sopstvenim problemima sa školarinom koja joj je izmicala ispred nosa, saznala je šta se desilo tek kada je bilo prekasno.