Hvatači snova: Probuđeni

2. Slepilo

Naglo skretanje prenu me iz lakog sna. Ili nesvestice, svakako više nisam razlikovala ta dva.

Takođe nisam umela da razaznam da li su prošli sati ili dani otkako sam poslednji put popila vodu. Čudno je kako krajnje ljudski instinkti vole da nas podsete da smo od krvi i mesa onda kada je najkritičnije. Primorana da se oslonim na sva čula, bila sam svesna ispucalih usana i suvog grla koji izazvaše napad kašlja.

Dugo nisam uspela da se primirim, pustivši ramena da se tresu u ritmu isprekidanih udisaja usred kojih sam se osećala kao da sam, umesto kiseonika, u pluća uvlačila prašinu. To je umelo da traje i po nekoliko minuta, ali se na to niko nije obazirao, pa naposletku i sama prestadoh da obraćam pažnju.

Ispipala sam džepove i ručne zglobove. Nisam imala gumicu za kosu, a u skučenom prostoru bivalo je sve toplije, te sam se kupala u znoju od glave do pete. Nije to bilo ono preznojavanje posle napornog treninga, samo beskonačne graške znoja, pokušaj mog organizma da se rashladi.

Između limenih zidova bilo je mračno; jedini izvor svetlosti dopirao je kroz pritvoren prozorčić koji je delio prednji i zadnji deo vozila. Ubrzo nakon što sam se našla u zadnjem delu, saznala sam da vika i lupanje ne vrede - ako nije bio gluv, vozač se pravio da ne čuje nesnosnu buku koju sam s vremena na vreme pravila.

„Sve okej?"

Začkiljila sam u tami na koju su mi se otvorene oči tek privikavale. Klupko plave kose i krakate noge koje je ispružio celom dužinom bile su samo još jedan podsetnik da iz ovog košmara nema buđenja. Čejs malo nakrivi glavu, kao da pogledom traži odgovor. Klimnula sam i pročistila grlo, pa i sama ispružila noge ispred sebe.

Moja stopala nisu bila naročito zahvalna, pa počeše da peckaju i bockaju, opominjući me zbog sedenja u jednom položaju.

„Na neravnom smo putu", rekoh kada smo se oboje zaneli u stranu pod uticajem neravnina pod točkovima.

Nismo mnogo pričali; uglavnom sam ja osluškivala promene spolja, ograničene zbog nedostatka izlaza u spoljni svet, a on je brojao mogući prosek sati koji su prošli otkako smo bačeni u limenu kutiju. Isprva sam bila skeptična, ali se ispostavilo da je imao sopstvene metode proračuna u koje smo morali da se uzdamo.

Jedno vreme bi brojevi od 1 do 60 nemo klizili sa njegovih usana, onda bi pokušao da razazna iz kog ugla Sunce baca zrake u prednji deo vozila. Naposletku bi se oslanjao na svoj 'biološki sat' i izjavljivao stvari poput:

„U pola pet popodne mi creva daju znak da je vreme za obrok";

„Oko osam i petnaest počinjem da osećam nalet energije."

Nijednom nisam uspela da ga uhvatim kako pada od umora, što je pripisao navici da ne spava danima. Zatim je zaključio da nikako nisu prošla četiri dana, jer tada oseća prve nelagode usled manjka sna. S druge strane, i u sred konstantnog stanja anksioznosti postojali su momenti kada bih osetila kako mi se baterije prazne i tada ne bih odstupila od poriva da na minut zatvorim oči.

„Skarlet, jako mi je..."

„Nisi ti kriv", prekinula sam ga pre nego što se oboje rastopimo od žaljenja. Nije bio trenutak za žalopojke, a način na koji smo se ovde našli bio je toliko van naše kontrole da sam odbila da ikada čujem puno izvinjenje.

Što je više vremena prolazilo, to sam više shvatala koliko je svađa sa Kvilom bila besmislena. Nije kao da bih se vratila i ostala da slušam propoved o snazi volje i prijateljstva, ali možda bih se zaustavila. I možda bih se vratila, i izvinila. Šta sam, na kraju krajeva, znala o njegovoj porodici? Samo ono što mi je dopustio da pretpostavim.

Njegove odgovore videla sam kao provokaciju, i odlučila da odem - pravo u zagrljaj nevolji.

Privukla sam pažnju prvom taksisti, te zamolila da vozi do središta šume, a onda prešla kilometar ili dva trkom, dok nisam stigla do kapije koja se zatvarala. Pretrčala sam vrt, ne pogledavši ni statuu osnivača ni nepoznata lica koja su se šetala po posedu, očigledno vlasnike vozila sa zatamnjenim staklima.