Hvatači snova: Probuđeni

3. Standardna procedura

Lupa natera Itana da ispusti viljušku. Nestrpljivi gost mu je učinio uslugu, budući da je već neko vreme samo grebao escajgom po tanjiru, zapravo i ne pogledavši ranu večeru koju je njegova ćerka velikodušno spremila i servirala.

Nije mogla da ga krivi za nemar. Na kraju krajeva, apetit je na poslednjem mestu kada ne znate da li ćete i kada videti dete koje je nestalo kao da ga nikada nije ni bilo. Alison je čula drugu priču, neverovatnu i zastrašujuću koliko i divnu. Da li je prihvatila činjenicu da joj ta priča ne ostavlja drugog izbora osim da sedi i čeka skrštenih ruku? Svakako da ne; želudac joj je i dalje bio vezan u isti čvor koji se stvorio kada je zahtevala od Kvila Vokera da joj kaže gde se ona nalazi, a sebe je mučila pitanjima tematike 'šta bi bilo kad bi bilo'.'

Na ulaznim vratima čula su se dva muška glasa. Itan se pitao šta ovaj drugi želi tako kasno, i gost na pragu izjavi da bi želeo da razgovara sa Alison Benet.

Pokupila je torbicu sa stolice i pojavila se u predsoblju ne krijući neiznenađenost. Otac je pogleda od glave do pete, kao da bi njen stav mogao da mu kaže u čemu je caka.

Aron ju je obavestio da će još te iste večeri neko od njihovih 'iznutra' doći da je odvede u Utočište. Da li će poći ili ne nije naročito zavisilo od nje - bio je to izričiti zahtev koji su bili u obavezi da ispune. Dolazio je odozgo, i sigurno niko nije želeo da testira strpljenje onih koji su se zainteresovali za njeno ime.

Nije očekivala da će njihov čovek iznutra biti inspektor koji se tog jutra prema Veroniki poneo kao prema zločincu. Sa večito namrgođenom facom, poželeo je dobro veče i upitao da li je ponela sve neophodnosti. Nije ostavila ocu mnogo vremena za pitanja, što nije značilo i da će ga izbeći.

Uhvatio ju je za ručni zglob. „Gde je vodite?"

„Gospođica Benet je prihvatila da nam pomogne u podobnijoj analizi Skarletinog profila", reče kameno lice uvežbano, ali uverljivo. „Smatramo da će nam to pomoći pri evaluaciji mogućih razloga za nestanak."

„U redu. Pratićemo Vas mojim kolima do stanice."

„To ne bi bilo poželjno..."

„Vaše pojavljivanje u kasne sate nije bilo poželjno!"

Alison pažljivo otrese njegovu ruku sa svoje i uhvati je saosećajno.

„U redu sam", osetila je potrebu da naglasi. „Ako me nema za dva sata, slobodan si da digneš celu Englesku na noge."

Znala je vrlo dobro da nije bio ubeđen iako je popustio, i ostade joj jedino nada da su tokom godina uspeli da izgrade barem toliko dovoljnog poverenja.

***

Čak ni saznanje da je inspektor - saznala je da se zove Džejmi Harison - deo mreže Tipikalaca (kakva reč samo da se obeleži neko ko nema njihovu oznaku, mislila je) koji su pomagali da svet paralelan njihovom ostane skriven, njegov izraz lica ostao je nepromenjen. Jednočasovnu vožnju u njegovom službenom automobilu proveli su u tišini, što joj dade povoda da primeti kako, što su se više udaljavali od Bromlija, drveće postaje sve gušće.

Miris smole nagna je da se udalji od prozora. U jednom trenutku, primetila je, skrenuli su sa uobičajene deonice na neasfaltirani deo puta, pravo u gustiš koji i jeste i nije padao u oči. Zgrčila se u sedištu primetivši kako ono malo preostalog dnevnog svetla nikako ne nalazi put do njih. Pre nego što je uspela da se pokaje što je pristala da pođe, u vidokrugu im se pojavi visoka crna kapija čija teatralnost u sumraku beše još veća.

Svetla sa senzorima na stubovima sa strane upališe se bez naročitog obzira ka vidu novih gostiju. Na nenametljivoj kameri na vrhu levog stuba zatrepta crvena tačkica i kapija zaškripa, razglasavajući posetu. Svetla u zgradi čije je oblike jedva razaznavala u daljini počeše da se pale.