Hvatači snova: Probuđeni

4. Regruti

Nije pokucao na vrata, kao što ih ona više nije zaključavala. Šakom je udario vrh okvira, svojstveni signal kojim je naglašavao da je prijatelj.

Obično bi se našla u dnu stepeništa pre nego što bi pomislio da bi trebalo da je dozove, ali poslednjih nekoliko dana bilo je sve samo ne obično. Jutarnje Sunce grejalo mu leđa, onako ukočenom, pogleda uperenog pravo napred.

U zidu pored stepeništa zjapila je ogromna rupa. Visina i širina otkrivali su ko ju je jedini mogao izbiti, ali i da nije nastala u nasumičnom napadu besa.

Iza zida su se nalazila vrata.

Bela farba oljuštila se na mestima koja nisu pošteđena od udaraca predmeta čiji oblik nije umeo da razazna.

Dobro se sagnuvši, pritisnuo je kvaku. Škripa mu zapara uši, i on na vreme odluči da ne pruži korak napred, jer se između njegovog koraka i prvog stepenika isprečilo dobrih pola metra.

Odahnuo je u sebi kada je u podzemnoj prostoriji ugledao plave pramenove kako se nadvijaju nad nekim štivom. Sto za kojim je sedela bio je iskošen, pružajući povoljnije uslove za čitanje.

„Čovek bi pomislio da si prizvala meteor", rekao je zakoračivši nadole. Iz golog betona izbijala je hladnoća, i Aron se strese pri nagloj temperaturnoj promeni.

Knjige su zamenjivale zidove od poda do tačke spajanja sa plafonom, na kome je bila pričvršćena samo jedna plafonjera koja je emitovala nežnu žutu svetlost.

Pri saginjanju je prstima ispipao zid i zaključio da je u pitanju bio jednostavni stiropor pomešan sa malterom i belom farbom. Da mu je ikada palo na pamet da kucne, odjek bi bio šupalj.

Neko vreme je stajao sa strane, šarajući pogledom po zidovima i čekajući da se ona njemu obrati. Poznavali su se dovoljno da zna da će sama odabrati pogoda trenutak za priču, i samo je povremeni zvuk listanja probijao barijeru tišine i pitanja koja su mu se rojila po glavi.

Najzad, zaklopila je korice i ustremila sive oči ka njemu.

„Ne, niko ne zna", presekla je, prstima iscrtavajući fine linije hvatača snova koji je krasio kožne korice sa kopčom.

„Molim?"

„Niko ne zna za ovu prostoriju. To si hteo da pitaš."

Sa njene strane, to je više bila konstatacija nego pitanje koje traži njegov odgovor. Znala je, i Aron u to nije sumnjao, da postoji još pregršt stvari koje su kopkale njega i Kvila, a vezane su za nju. Nije volela da je tretiraju kao nekakvu delikatnu, misterioznu polutanku koja se lomi na sam nagoveštaj prošlosti.

„Je li to... To?"

Seo je na poslednji stepenik, sa rukama prebačenim preko kolena. Sećao se priče o sobi u ovoj kući u kojoj je od sedme do trinaeste godine provodila slobodno vreme. Nikada nije specifirala da je u pitanju podrumska prostorija u koju izbija hladnoća, ali ne i vlaga. U suprotnom bi tolike knjige propale.

Klimnula je odsutno, odustajući od nasleđenog Tumača. „Ovde me je postepeno upoznavala sa osnovama. Najavila je da ćemo uskoro preći na naredni nivo, kada je..."

Aron nakrivi glavu, ne bi li uočio nagoveštaj nečega skrivenog dok se probija na površinu i oblikuje na njenom licu, ili načinu sedenja. Spustila je pogled i osmehnula se, više za sebe.

„Ne gledaj me tako."

„Kako?"

„Kao da očajnički želiš da me utešiš."

Nije vredelo poricati. Zato, umesto da bude direktan, pokušao je zaobilaznim pravcem.

„Znaš da ne moraš da radiš ovo ako--"