Hvatači snova: Probuđeni

5. Tamo gde su potrebni

Pad je bio dug.

Svetlost kroz koju sam propadala poče da ostavlja opekotine po mojim rukama i bosim stopalima. Demoni uzimaju obličje naših najvećih strahova. U aktivnom padu ne mogu da se setim kome su pripadale te reči, ali to je bila jedna od prvih informacija koje sam dobila o Svetu snova nakon što sam prihvatila postojanje istog.

Čega se najviše bojiš?

Ničega, ponosno bi izjavila Skarlet od trinaest ili petnaest godina. Budala koja se skriva i od same sebe. Ako ne dozvoli sebi da oseti ljudske emocije, nikada neće zavoleti. I nikada neće morati da veže strah uz ljubav.

Možda sam se plašila da se nikada neću probuditi. Da je ovo deo iluzije, predstave sa posvetom u kojoj sam i publika i kritika. Ali, ko je onda režira?

Ti. Poslednja od poslednjih. Ona koja nije trebalo da se rodi.

Sitna zvona zazujaše mi u glavi. Nisam se pribojavala večnog sna; nije me doticala čak ni praznina konstantnog pada.

Zazirala sam od buđenja.

Zvonca se preobraziše u roj pčela koje počeše da me bockaju po slepoočnicama i kapcima. Probudi se, glasila je njihova poruka. Shvatih da me strah obuzima više nego kada me je spodoba sa glasom Emberli Rouzskar pokopavala živu.

Svakom snu dolazi kraj, bubnjanje u glavi je pokušavalo da me upozori. Ovo nije bio san koji je trebalo da večno sanjam. I dalje sam potrebna nekome, zarad nečega. I dalje imam više kontrole na javi.

Raširila sam ruke, a noge čvrsto pritisla jednu uz drugu. Nisam padala naglavačke - letela sam. Vrhovima prstiju dotakla sam krhke zidove od svetlosti koji su, za razliku od dna ka kome sam stremila, bili hladni. Stisnula sam zube, puštajući da me hladnoća parališe i odnese nazad na površinu.

Tamo gde sam bila potrebna.

***

Ma koliko brutalne, iluzijama i dalje fali čvrstina Realnosti. Njihova istinitost zasniva se na trenutku doživljaja i efektu iznenađenja; java je konstantna i postojana čak i kada više nismo njen fragment.

Znala sam da sam se vratila po solidnosti vazduha, dodirima pod jagodicama, i glasovima. Jedva nešto glasniji od šapata, delovali su u isto vreme zbunjeno i radoznalo. I sama zainteresovana za predmet rasprave, nastojala sam da ničim ne pokažem da sam budna.

„Misliš da je mrtva?", zanimalo je jednog.

„Ma jok", odvratio je drugi. Mogla sam da zamislim kako odmahuje sagovorniku. „Vi'š da joj se grudni koš podiže i spušta."

„U jednakim intervalima", potvrdi treći glas.

Bilo je još nečega što me je nagnalo da ne otkrivam pravo stanje svoje svesti: glasovi koji su se terminologijom služili jednako prostodušno kao i dijalektom definitivno su bili dečji.

Raspored težine na površini na kojoj sam bila ispružena - premekani dušek, rekla bih - naglo se promeni. Jedno od njih troje, ili koliko god ih je bilo u prostoriji, selo je i nastavilo ćeretanje bliže meni. Osetila sam topli dah na licu kada je progovorio.

„Bilo bi šteta da umre", držao se teorije da ću svakako skončati. „Lepa je."

Nekome se upornost njegove teorije nije dopadala:

„Ne baksuziraj. Zidovi slušaju."

Jako dobra metafora bila je dovoljna da ućutka onog ko je seo na krevet. Izbrojala sam deset ravnomernih udisaja pre nego što je tišina izludela najradoznalijeg u grupi.