Hvatači snova: Probuđeni

7. Aplauz

„Gde je on?"

Stranac nakrivi glavu kao da su mu reči koje izgovaram simpatične.

„Sve u svoje vreme", zaustio je. Glas mu je bio prožet ostacima hiljada zapaljenih cigareta, toliko da bi u bilo kojoj drugoj situaciji bio smešan.

Ali stajala sam ispred ćelavog čoveka koji je pokušavao da me ubedi da nema razloga za brigu, kao da nije očigledno da ih imam preko glave zbog iščuđenih pogleda dece koja su nas okružila sa svih strana. U prostoriji su postojala samo jedna vrata, ali više nisam mogla da budem sigurna da ne vode u još jednu zamku.

„Šta si mu uradio?"

Pojedinima se ton kojim sam mu se obraćala nije dopadao, pa je tu i tamo bilo ne samo razmenjenih reči, već i kašljeva upozorenja. Setivši se ruku koje izviruju iz zida i povlače me na drugu stranu, bila sam bolja od potcenjivanja protivnika.

Odmahnuo je. „Ne ja. Šta si mu ti uradila?"

Pogledao je minijaturni odred i klimnuo u pravcu trojke koja je izgledala kao da ih predvodi. Dečak koji me je dodirnuo, njegova glasna drugarica i neki mršavi dečačić nesrazmerne glave. Zgledali su se i stali na čelo kolone koja se formirala za nekoliko sekundi, a zatim poveli ostale ka izlazu.

„Seti se šta si mogla da uradiš za njega, a šta si zapravo uradila."

Ćutnja mi je jedina preostala odbrana, i nekako sam znala da neće još dugo biti tako. Pa opet, slike od prethodnih dana, zamućene onime što mi je nasilno uneto u organizam, blesnuše mi pred očima i pre nego što je završio rečenicu.

Setila sam se amaterskog plana o zaskakanju otmičara, teškog obruča oko ruku, pomislih da mi obraz ponovo bridi od sećanja na pad. A opet, sve vreme me nije napuštala nada da je, na ovaj ili onaj način, Čejs uspeo da se izvuče.

„Pođimo", ćelavi čova pokaza ka otškrinutim vratima. Odnekud su i dalje odzvanjali dečiji glasovi, mada je bilo teško razaznati o čemu pričaju. Išao je u korak sa mnom, a desna ruka mu je lebdela iza mojih leđa.

Niko me nije vezao, ućutkivao, ili mi pretio - zidovi su izazivali osećaj zarobljenosti gori od ičega što sam osetila.

Vrata su vodila ka spiralnom stepeništu koje se, kada sam se nagnula da pogledam preko gelendera, pružalo u nedogled. Dečije glave su se nazirale pri dnu dugog puta.

Osetivši gurkanje na leđima, krenula sam napred ubrzanim korakom. Nije me pratio u stopu, niti je morao. Bila sam pod kontrolom i spreda i pozadi. Brojala sam stepenike da bih potisnula sveprisutnu klaustrofobiju. Zidovi su bili osvetljeni fenjerima iz kojih je zračilo plavo svetlo, ali koji nisu nadoknađivali nedostatak prozora.

U sebi izbrojah do 126 do trenutka kada smo stigli do podnožja stepeništa. Stranac položi ruku na zid ispred nas i odgurnu ga kao da je od papira. Zid poče da se povlači, otkrivajući uzani prolaz kojim ovaj pođe bez premišljanja.

Nešto u rukama koje je prekrstio na leđima zasja. Na trenutak nas okruži mrak i videh da beličasti sjaj polazi iz dugih linija na njegovim šakama. Na mnogim mestima su se ukrštale ili su se nastavljale dalje niz zglob šaka, gde su nestajale ispod odeće. Delovalo je, i pored simetričnosti i svetlosti koja je odvraćala pažnju, kao da su utisnute u napadu bunila. Ili besa.

Ožiljci.

Parče zida koje se kretalo unazad se povuče u stranu i napravi ulaz u novu prostoriju. Nije se štedelo na osvetljenju, pa me žuto svetlo sa visokog plafona natera da začkiljim.

Soba je išla u širinu i visinu, a osećaj širine uvećavali su beli zidovi. Po uglovima su poput ispupčenja bili postavljeni kitnjasti grčki stubovi, i možda bih se setila njihovog naziva da me neko nije pogurao napred.