Hvatači snova: Probuđeni

9. Pre i Posle

Čak i u polu-mraku sobe, jasno sam videla crveni trag utisnut oko zgloba leve ruke. Sećala sam se gorućeg bola duž cele leve ruke u pokušaju da ga povežem sa obeležjem koje pre zarona nije bilo tu.

Privukla sam kolena uz grudi, savijajući prste na bosim stopalima ne bih li se brže zagrejala ispod pokrivača. Bila sam sigurna da mi san nikada neće doći na oči. Najmanji šum bio je dovoljan da se pridignem i pogledom potražim radoznalo ali nezgrapno dete u najzamračenijem uglu sobe, ali tamo ipak nije bilo nikoga.

Kroz izmaglicu promrzlih kostiju sećala sam se da su me dve osobe maltene ponele do sobe u kojoj sam se ranije probudila, a onda pri dnu kreveta ostavili peškir i suvu odeću. Jedna devojčica nije izašla sve dok nije bila sigurna da sam suva i presvučena.

Vreme je brzo izgubilo smisao: pokušala sam da uvedem sopstvene mere, da uravnotežim udisaje i izdisaje tako da ih bude dvadeset u minuti, da bi na sledećih 20 otpočeo minut. Onda mi tišina došapnu da me nešto posmatra iz zidova i 20 se pretvori u 30.

Nalaktila sam se, pridižući se po ko zna koji put. Kad je dosta, dosta je.

Zgrabila sam prvo što sam napipala na toaletnom stočiću - flašicu vode - i zavrljačila je u pravcu vrata. Čulo se kratko tup i pad plastike na pod.

„Au!", viknu glas iz mraka. Podigla sam se u sedeći položaj kada me je oslepeo snop bele svetlosti. Instinktivno sam stavila ruke ispred lica, a onda između raširenih prstiju razaznala obrise visoke figure.

Strgla sam pokrivač sa sebe i poletela sa kreveta. Prešla sam razdaljinu od jednog dušeka i bacila ruke oko Čejsovog vrata. Tako obešena, osetila sam kako se njegove ruke obmotavaju oko mog struka kako bi me spustile sa kreveta. Duboko sam udahnula, naslanjujući bradu na njegovo rame.

Živ je. Oboje smo živi.

„Da ti se nešto desilo ne znam da li bih..."

Zaćutala sam. Da li bih šta: mogla da podnesem? Nastavila sama? Bez jedinog saveznika, poslednji tračak svetla nestao bi mi iz vida.

Razdvojili smo se i tek tada videh da je doslovno u haosu. Odeća mu je bila izjedena prašinom, kosa raščupana i raširena na pet različitih strana. Moje ruke posegnuše za njegovom bradom. Na svetlu baterijske lampe koju je stezao ogledalo se njegovo lice išarano modricama.

„Duga priča", odgovorio je na neizgovoreno pitanje. Jako duga, ako misli da na racionalan način objasni rascepanu usnu i razlivenu paletu ispod kože.

Prsti su mi nesigurno lebdeli iznad Čejsove slepoočnice, samo posmatrajući šućmurastu nijansu žute koja se prelivala do ivice oka.

„A ti?", upitao je. Pustila sam da mi ruke padnu uz telo. Nije teško potražiti pravo pitanje kada je to jedino što vam je na umu.

Žmirkao je, sa svakim treptajem otkrivajući naduvene kapke, kao da mu slaba svetlost zadaje bol.

Privukla sam baterijsku lampu uz svoje telo povukavši ga za ruku. Stajali smo u tišini nekoliko dugih trenutaka, i činilo se da su sve rane koje smo pokušavali da sakrijemo sada na videlu.

„Pokušao je da me udavi", rekla sam, kao da tek sada imam hrabrosti da priznam da se desilo. Ko zna, možda bi, da sam prećutala, izbledelo i nestalo. Bol i sram bili bi jedini podsetnici da se nešto promenilo. Desilo.

Setila sam se kako smo zajedno došli do odgovora, Čejs i ja. Njegove noge su visile preko ivice krova dok sam se vrpoljila po sobi u Utočištu. Šta ako Lucidni odlaze u Svet snova da bi se zaštitili od spoljne opasnosti?

Pokleknula sam pred najprimitivnijim načinom izazivanja instinkta.

„Sada ti", zatražila sam. Ni u mraku nije bilo teško videti da se predomišlja. Stegla sam mu zglob. „Šta se desilo, Čejs?"