Kazna za nadu (drugi deo)

Poglavlje 2

Simona je bila smetena danima nakon što je pronašla poruku na vetrobranskom staklu automobila. Koračala je, a hodala nije. Govorila, a reči su joj bile šture. Radila, a pokreti su joj bili robotski. Znala je da svakako nije bila slučajnost da izađe sa sastnaka u restoranu, a da je pod brisačem dočeka poruka.
I to još rukom pisana.
Prošlo je mnogo vremena, ali se još uvek sećala svog savršenog stranca. Sva ta meka i krhka sećanja su joj bila hrana u teškim danima koji su usledili, kada se borila za egzistenciju i pokušavala da pronađe ne samo pravi put, već i komadić neba za sebe.

"Koliko god znala da je pogrešno, molim te tata, naćićemo rešenje!"

"Simona... Nema izlaza..."

Kao najstarija od četiri sestara podnela je teret koorperativnog venčanja. Savršena žena za savršenog muškarca zarad savršenog spajanja dve firme. Jedne pred bankrotom i druge... Pa moglo se reći ne tako transparentne.
Na dan svoje devojačke večeri, pobegla je deverušama i devojkama, majci, ocu i obrela u noćnim klubu. Zatim u krevetu savršenog stranca.

"Ako mu dajem ceo svoj život, neću mu dati sebe", govorila je u sebi, dok je hodala s ocem pod ruku ka matičaru i svom budućem suprugu.

Mladen Jelić je bio sin jedinac u svojih roditelja, jedino muško uz dve kćeri. Ujedno i najstariji, najbahatiji i najpodliji. Trebalo mu je čisto ime, Simone i njene porodice kako bi nastavio sa prividom Ktitora, dobričinitelja u društvu, a zlotvora u kući.
Želeo je Simonu još od prvog trenutka kada ju je video, ali njenih tadašnjih petnaest, spram njegovih trideset je bila degutatntna razlika. I sada, kada je na pragu četrdesetoj, a njoj dvadeset i četiri, ne umanjuje činjenicu da je imao grešne misli prema jednoj, skoro pa devojčici.
Čekao je strpljivo.
Čekao je dugo da dobije te plave uvojke i puteno, nežno, netaknuto telo.
Dozvolio je sebi vreme da ona stasa, završi fakultet i bude žena kada je bude prvi put okusio.

Za njegov pojam koračala je suviše sporo s rukom pod očevom, a pažnju mu je privukao neposlušni crveni pramen kose. Vatrena u duši, vatrena u krevetu, smeškao se pod brk i pružio je ruku svojoj budućoj supruzi...

Njen pogled ocu, majcu, sestrama molio je za milost, u zadnjoj sekundi tražio izlaz, ali izlaza nije bilo. Znala je da ako se ona ne uda, udaće neku od njenih sestara, a za njih nije želela svoju sudbinu. Primila je udarac kojim je amortizovala pad Andrejevića, porodice, ali nekada i  velike agencije za promet nekretnina.

"Do večeras... A kada shvati...", njene misli su lutale dok je matičar izgovarao sladunjava pravila o ponašanju u braku, o ljubavi i poštovanju, bolesti i zdravlju.
Tek labavo Da sa njenih usana prevaljeno i jedno Proglašavam vas mužem i ženom njen je život bio okončan.
Znala je to u svojim kostima...

"Simona? Simona, draga, ostavila si planove u mojoj kancelariji!", starija koleginica ju je s vrata dozivala, pokazivajući joj crvenu tubu sa šematskim prikazima za nov hotel na kome treba da počene da radi.

"Nešto sam rasejana, Mia je imala temperaturu."

"Ah, divno je kada su trogodišnjaci! Ja unuke dočekala, a dok sam dočekala- osedela sam."

Simona Jelić, arhitetkta, vratila se kući. Napokon je ponovo u gradu iz koga je pobegla, a u kom je ušuškano odrastala. Volela je svoj grad, ali osim poslednje noći svoje slobode - drugih lepih uspomena više nije imala.

"Znam, svi su mi isto rekli, malo dete, mala briga."

"Upravi tako. Koleginice, jako mi je drago što si rešila da prihvatiš ovaj projekat. Znaš, porodica Dojčinović je veoma poznata u gradu, a kako je ovo treći hotel koji grade moglo bi se reći i da su popularna porodica."

"Kako to?", znala je da uz toliki novac ide i priča u pozadini, a njoj se kući nije žurilo. Odseli su u nekadanjoj kući njenog oca, sada Mladenovoj, dadilja ke čuvala Miu, a Mladen je verovatno čuvao dadilju. Dok je na poslu, imala je svo vreme i svu slobodu ovog sveta.

"Mihajlo Dojčinović je bio građevinski investitor. Sada je u penziji, a njegov sin Liam je proširio posao. Nesa je advkat i nema nameru da se povuče sve dok je jezik dobro služi."

"Nesa? Kakvo je to ime?"

"Ah, ona je delom Irkinja. Mihajlo i ona imaju četvoro dece, Liam je najstriji, pa Helena, a za njom i blizanci Boris i Sergej. Niko ne zna kakva su to mešanija, ali svi znaju da su dobri i pravični ljudi. Prva dva hotela smo mi projektovali, ali ovaj treći je ogroman izazov."

"Videla sam po zahtevima. Nadam se da će odgovarati moj predlog."

"Sigurno hoće, ali Liam nije tu trenutno, otišao je s ujakom u Rusiju. I tamo imaju neke poslove."

"Pa ko odobrava nacrte?", počešala se po glavi, pa zagladila svoju plavu kosu.

" Natalija i Helena. Natalija je glavna, ali jako dobra osoba. Posle Liama, Natalij se treba obratiti za sve."

Žena... Pomislila je, iza svakog uspešnog muškarca je stabilna žena. Iza svake tužne žene je nesposoban muškarac...

"Natalija je Liamova rođaka, tako da njoj najviše veruje."

Previše informacija u kratkom roku stvarno su joj zasmetali. A opet, nije volela da sarađuje sa muškarcima, svaki posao koji zaključi ili plan koji muškarac odobri, ona kući preplače.

"Vera, završiću ispravke večeras i sutra donosim da odlučimo zajedno."

Volela je svoj grad.
I bioskop u kome su puštali stare filmove i park gde je hranila golubove. Volela je svoj grad i mir koji je nekada u njemu vladao, sada je grad prezirala jer u njemu prodata.
Automobilom je lagano krstarila ulicama grada upijajući novine, sećajući se onih starih dana. I poslastičare na uglu, kod samog trga i pasaža kod tržnog centra. Sve je bilo tu, a opet daleko od nje.

Gosti su se polako razilazili, a Simonu su ubijale štikle koje je morala da nosi. Njen suprug je za glavu i po viši od nje, u ramenima krupniji, a njegova crna kosa i crne oči bile su kontrast njenom bledom tenu i prirodno plavoj kosi. Venčanica koju je kao pogrebni kovčeg nosila na sebi, gušila je i stezala, imala je želju ne samo iz nje da iskoči, već i iz sopstvene kože.

"Draga, ne moraš da budeš tako nestrpljiva. Uskoro će svi otići", oblizao je svoje usne obećavajući joj poljubce, dotakao je njenu golu podlakticu kao zavet za milovanja.

"Nisam navikla na gužvu. Ne volim gužve."

"Kao moja žena mislim da si shvatila da su gužve neminovne. Na kraju, dosta si se krila iza knjiga i tih, tih debelih naočara, vreme je da ceo svet vidi tvoju lepotu a koja će pripadati samo meni."

Mislio je tako. I nadao se ko bi ga znao čemu kada je Simonina venčanica napokon pala i našla se na podu pored njegovih pantalona.
Nadao se prisvajanju, nadao se apsolutnom pripadanju kada je bez i malo milosti, bez dozvole, bez nežnosti napao telo mlade mu supruge u nadi za okupacijim.
Mislio je da kupovinom dugova starog Andrejevića kupuje i apsolutna prava na nečiji život ne znajući da u maloj plavoj devojčici sa anđeoskim licem leži prkos.
Nadao se da je vlasnik svake Simonine odluke, ali ona je već odlučila za sve. Ako mora da mu bude uzorna žena, makar ono nešto njeno nije smelo da pripadne njemu, osobi koja joj se gadila, osobi koju je samo po lošem poznavala...

💖💖💖💖💖💖💖💖💖💖💖💖💖💖💖

Nadam se da ugrabim vreme i za ovu priču. Nadam se da budem redovna u pisanju, ali ako ne bude tako, nemojte mi zameriti.
Čitamo se uskoro!
Ljubi vas vaša Ikac!