"Ne mogu da verujem da je ovoliko kasno!" Tako je slucajno uzviknula devojka u povratku sa predavanja. Mnogi bi pomislili da kasni na nekakav sastanak ili je u zurbi da pogleda epizodu omiljene serije, ne znamo. Uprkos inenadnom uzviku ona ne ide uzurbano, cak izgleda da je opustena, da je nije briga sto ce zakasniti (ako uopste kasni). Devojka nastavlja da hoda trotoarom dok joj ulicne svetiljke ispreplicu senke. Cuje se zvuk telefona. Posle kratkog preturanja po dzepovima ona prisloni moderni smartphone na uvo: "Sta je?" Nastavlja da hoda nezainteresovano gledajuci u retke prolaznike koji uzurbano idu svojim poslom. "Ma profanka je pravi kreten i ti to znas! Naterala nas je da ostanemo kako bi smo se navodno bolje upoznali sa materijom, ma daj!..... Da, znam, znam ali nisam ja kriva sto cu propustiti veceru, a to sto mi se nije islo nije imalo nikakve veze sa tim!!" Zaustavila se. Povremeno je klimala glavom govoreci "Da... Razumem....Okej....." Zakolutala je ocima, zatim se osvrtala u mestu kao da trazi nesto. Ozarila se ugledavsi klupu udaljenu desetak metara od nje. Zurno je presla rastojanje i zahvalno sela sve vreme odgovarajuci na pitanja nama nepoznatog sagovornika. Nedugo potom, uz jedno glasno "Vazi" je prekinula vezu. Uzdahnula je i zagledala se u ekran telefona. Na trenutak se ucinilo da je imala tuzan izraz lica. Zurno je vratila telefon u dzep kaputa i pogledala u nocno nebo. Duboko je uzdahnula nekoliko puta kao da pokusava da se smiri. Uz poslednji izdah je ustala i nastavila da ide trotoarom dok joj ulicne svetiljke ispreplicu senke.
YOU ARE READING
Kratke price
Short StorySkup nepovezanih pricica koji na ovaj ili onaj nacin ispoljavaju neka moja osecanja ili strepnje, potpuni sam amater, ovo pisem po prvi put u zivotu, ali volim osecaj kada to nekako izbacim iz glave.
