Hvatači snova: Probuđeni

10. Odjeci

DEO DRUGI: JURNJAVA PO PAKLU

"A ako bi se moji košmari osvrnuli,
ne bi videli ništa
osim senke."

- Catherine Egan

Odluka je bila trenutna, i stupila je na snagu bez prethodnog obaveštenja. Dok je shvatio šta se dešava, Kvilou je gledao kako se visoka, crna kapija zatvara poslednji put. Začu se udarac rešetki i škripa zamre, okujući celo imanje u minut ćutanja.

Ukoliko je bilo učenika na razmeni, pravila su nalagala da se vrate u svoje primarne baze do izdavanja daljih instrukcija: većina Utočišta brzo je reagovala povlačenjem svojih dobrovoljaca privatnim letelicama Starešina. Nove instrukcije neće biti izdavane dok god je kapija zabarikadirana štitovima istovetne boje koji su se rasklopili između rešetki.

U trenutku kada je i poslednji štit namešten, u londonskom Utočištu za Hvatače snova nalazilo se sedamdeset petoro ljudi starijih od 16 godina i trideset dvoje ispod te granice. Oni koji su bili dovoljno stari da se sećaju samo su jednom videli šifru pomračenje na delu. Nekih dvadeset godina ranije, vrata svih Utočišta su zapečaćena u iščekivanju odbrane od napada čoveka poznatog pod mononimom Gospodar. Danima niko nije izašao sa imanja.

„Uspeo je tada", reče naglas. „Šta nam govori da će sada biti drugačije?"

„Imaj malo vere", uzvrati Astrid čije je prisustvo osetio iza sebe mnogo pre nego što je progovorila. „Bezbednosni sistemi moraju da se promene za dve decenije."

„Tako kažu."

Kretali su se ka glavnom zdanju, prateći ljude u uniformama, neke starije, neke mlađe od njih samih. Posmatrajući ih s leđa, Kvil se zapita da li se neko od njih krije iza crnog odela i obaveze koju navodno oseća prema svom narodu. Ta pomisao mu natera žmarce niz kičmu. Razmenio je pogled sa sestrom; razmišljali su o istoj stvari, ali je ona zatim odmahnula.

„Lica su nepoznata", reče. „Varalica će ti se približiti. Kako da organizuje prevaru bez nekoga ko bi se osetio prevarenim?"

Čak ni to nije pomoglo da se oseti bolje. Neko je sa imanja izneo mrtvo telo, ispred nosa Hvatačima koji su danonoćno patrolirali. A ako je taj neko i dalje među njima, mogao je biti utoliko opasniji iza zaključanih prilaza i vrata sporednih zgrada. Šta ako je to i bio plan - umetnuti insajdera koji će se prikradati moćnicima s leđa sa velikom izdajom na umu?

Na vrhu stepeništa stajali su rame uz rame Ezikijel i Starešina Ostrvskog okruga. Astrid i Kvilou stopiše se sa masom koja je zastala ispred stepeništa, po kojem su bila raštrkana deca. Silvija Džojrajz i njene kolege jedva su podnosile koncept Utočišta - mogli su samo da zamisle šta joj prolazi kroz glavu dok gleda nekoga mlađeg od 14 godina kako barata opasnim darom.

I da joj je bilo neprijatno u prisustvu Lutalica, to ničim nije pokazala; ruke je prekrstila na krstima, zazirući da sa bilo kim razmenjuje pogled duže od dve sekunde. Vokerovima to nije smetalo - oči su joj bile jezivo zelene, odajući utisak da gledaju zmaja a ne ljudsko biće.

„Danas smo svedočili incidentu koji nas je nagnao da pokrenemo proces od kojeg smo zazirali", njenom glasu nije trebalo ječenje auditorijuma da bi odjeknuo o svako uho. „Uprava Utočišta i dežurno starešinstvo snose punu odgovornost za propust i radiće na daljem unapređivanju bezbedonosnog sistema mesta čijim je stanarima vekovima unazad garantovana sigurnost."

Uprkos tome što je govor zvučao otrcano, na brzaka prepisan iz pravilnika iz biblioteke, Hvatači i Lutalice nisu mogli da ne prate svaku reč pomno. Tražili su tračak nade, mogućnosti da se rešenje vidi na pomolu. Okruženo neprobojnim oklopom, Utočište nikada nije bilo opasnije.