IGRAJ ZA MOJE OČI

Dad and Mom

Zagrljeni, razmenjivali smo poljupce. Skupila sam se uz njega i gledala ga opcinjeno. Nista sem poljubaca nije se dogodilo. Prerano je. To smo oboje shvatili. Ipak sta ce se dalje desavati, zavisi od ozbiljnosti ove veze. Nezan je sa mnom. Dok mi prstima prolazi kroz kosu, igra se drugom rukom sa mojim prstima.
Skliznula sam niz njegovu ruku, dovoljno da se moja glava nadje na njegovom ramenu, ususkala se i pribila kao dete uz njega, ne zeleci ikada da ga pustim. Nasmejala sam se par puta kada cujem njegov dah i osetim ga na svom vratu. Ustipim se na trenutak za ruku, cisto da proverim da li je ovo san ili java.
A, kada shvatim da nije uronim u niz poljubaca koje nizemo jedno drugom.
Ubrzo zajedno, zagrljeni padamo u san.

'Beeeep... beeeep'
Budi me zvuk sviranja sirene iz nekog auta i buke koja dolazi spolja. I opet u celoj toj situaciji i buci, Tajler pored mene lezi i mirno spava.
Izvlacim se iz njegovog zagrljaja, dok me on, vec polu budan, povlaci nazad...
"Heeej, stanii.. hahaha, zelim da vidim sta se dogadja napolju.." sapnuh mu, boreci se sa njegovim rukama.
"Maa koga je briga.. vratii se kod mene.." prosaputa on, dok me vuce nazad u svoj zagrljaj.
Nekako se izborim sa njim i otrcim do prozora, da vidim ko i sta proizvodi ovoliku buku.
Stariji auto, u jako krsnom stanju stoji ispred kapija vile i neprekidno drzi sirenu.
Tajler se u medjuvremenu javio na poziv i brzinski se navlaci i izlazi napolje, ljubeci me u celo sa recima :" Ne izlazi odavde, imam nesto da zavrsim, veruj mi ovako je najbolje."
Bila sam bas zbunjena. Sta je najbolje i sta resava?
Hodam kao pomahnitala gore dole i usput grickam nokte od nervoze.
Cujem poznat glas, ali ne Tajlerov. Taj glas me je kao vetar isterao iz sobe i potrcala sam za njim.
"Sta hoces vise?!" Viknula sam trceci ka zvuku.
Na vratima vile stoji Tajler i prica sa nekim covekom ispred njega. Prilazim i shvatam da od njega ne mogu tek tako pobeci.
"Sta trazis ovde?!" vrisnula sam u plac.
Tajler me je uhvatio za ramena i privukao.
"Ja cu resiti ovaj problem, idi u svoju sobu i ne brini vise za njega.." rekao je umilno.
"Zar ti nije bilo dovoljno 16 godina, 16 GODINA?! Unistio si mi jedan deo zivota, hoces jos?" kroz suze sam zajecala.
"To sto sam ja ovde, moze dosta da ti znaci, ipak ti ne znas nesto jako vazno.."
Zacutala sam i pomislila ...zar na sve ovo on nastavlja sa ovakvim glupostima. Morala sam da znam sta se desava, ipak mozda se uvalio u neku glupost pa planira meni na vrat da stavi...
"Sta?" Upitala sam nezainteresovano.
"Tvoja majka." rekao je.
Pogledala sam ga ubilackim pogledom, ne shvatajuci zasto nju sad uplece u sve ovo.
"Zar ti nije dovoljno sto je mrtva, zar zelis i taj mir da joj upropastis?" Upitala sam.
"Tvoja majka je ziva." rekao je kao da je to sasvim obicna stvar.
"Sta pricas ti??" Upitala sam besno.
Obezbedjenje ga je drzalo ispod ruku i ogranicavalo mu pokrete, ali njegove facialne ekspresije su mnogo drugih stvari govorile. Smejao se, ne, podsmevao mi se.. kao nekoj glupaci.
"Ziva je, ali ja sam je oterao aahhhaha..."rekao je to smejuci se jos jace.

Tajler P.O.V.

Da me Sandra ne stiska za ruku, nikada ne bih dopustio da ovaj ludak se ovako ponasa. Ova tema je jako teska za nju, ne znam zasto misli da ovaj ludak govori istinu.
Sandra veruje da je njena majka umrla po njenom rodjenju, ovo bi moglo da je jako povredi.
Dosta je.

"Ziva je ali ja sam je oterao ahahaha.." rece ovaj nasmejavsi se zlobno.

"Sandra, SANDRA!..." povikao sam.
Pala je na mene i izgubila svest. Suze su i dalje bile na njenim obrazima.
Pokazao sam obezbedjenju da ga odvede i da nikada vise ne pridje ovde.
Podigao sam je i uneo u auto. Puls je i dalje tu, srce joj ubrzano kuca, ali ona se ne budi.
"Hajde Sandra, otvori oci.."molio sam..
Parkiram se na vrata bolnice i unosim je unutra. Trcim kroz hodnik trazeci nekoga da mi pomogne. Nailazim na grupu doktora, a oni mi pritrcavaju u pomoc.
Doktori su jako ljubazni, pa su je odmah premestili u sobu i pregledali. Nakon 20 minuta jedna sestra izlazi i sa sobom nosi papir. Na licu joj je smesak, pa sam pretpostavio da su vesti dobre.
Zakljucili su da je to bilo samo od stresa.
Hvala Bogu na tome. Ne bih prihvatio cinjenicu da je nesto gore. Ulazim u sobu i vidim je kako spava. Sedam pored nje i gledam je. Niko ne moze da ti ovo uradi, a kamoli neko ko ti je unistio celo detinjstvo. Pobrinucu se da ga vise nikada ne vidi.
Ali sada ostaje jedan veci problem, njena majka.