Hvatači snova: Probuđeni

11. Sve vreme ovog sveta

Doći do srži nije lako kada vreme provodimo u sobi blindiranih prozora, bez metode uz pomoć koje bismo dobili pojam vremena.

Ono malo preostale drskosti navodilo me je da pitam Čejsa da li je video nešto pre nego što je izgubio svest. Pre nego što ga je grdosija ubila od batina a zvezde bile jedino što je mogao da razabere pred očima. Onaj drugi, naučeno racionalni deo mene znao je da nije trenutak. Ali gubili smo vreme, štaviše već su nam ga oduzeli.

Naginjući se ka ivici dušeka na kojoj je sedeo, otvorila sam usta ali prestiže me njegov glas.

„Bilo je oblačno i hladnjikavo. Bilo šta između zore i prepodneva."

Tada mi je anestezija poremetila vremensku lentu i scene iz limenog oklopa. Uši Skarlet Benet primale su signale kao antene insekata, na čemu zahvalih nekom prethodnom životu.

Tiho roptanje motora kombija i okretanje guma na neravnim, verovatno neobeleženim putevima bila su dva izvora koja sam odmah napipala u sećanjima.

Gume.

Neravnine i blato. Redak asfalt, nepoznati putevi sa strane, možda čak i kroz šumu. Naglo kočenje, lupanje vrata sa vozačke strane. Otmičarevi koraci ne odzvanjaju po čvrstom asfaltu, već rastresaju nešto sitno a čvrsto. Šljunak.

Linija žute svetlosti prostrla se preko kreveta kao da ga deli napola. Na vratima su stajale dve devojčice u istovetnim belim haljinicama sa napadnim crnim tufnama. Viša od njih, plava i izrazito bleda, progovorila je glasom uz koji nije bilo lako prikačiti godine.

„Otac vas poziva na skromnu zakusku."

Zgledali smo se, ja stisnutih usana a Čejs nepoverljivog pogleda. Poziv zvuči skoro kao da imamo izbora, dok zakuska može biti bilo šta između ponoćne užine i ranog ručka. Stomak mi se skvrčio u tvrdu loptu kao podsećaj da dugo nisam jela - dakle prošla su najmanje tri dana.

„Odeća", reče plavušica kada smo poslušno ustali. Rekla bih joj da nemamo svi privilegiju na lepršave letnje haljine ali me je način na koji je stezala kvaku - iako su je nadvisila za jedva pola glave - podsetio na Veroniku u jednom od onih nepodnošljivih raspoloženja. Njena drugarica ispruži ruke da bi mi dodala crni smotuljak.

Pa, upravo si dobila privilegiju.

Kratko sam pogledala Čejsa. „Dva minuta", prošaputala sam ali je odgovor stigao i do samo dimenzijom manjih ušiju, pa se ona što je stezala kvaku zadovoljno osmehnu.

Nisu mu dozvolile da zatvori vrata do kraja, ali sam videla da je svojim telom zaklonio preostali razmak. Iako više visok nego širok, na ovoj poziciji ih je sprečio da uopšte probaju da zavire unutra.

Pustila sam da se smotuljak odmota; haljina od žoržeta. Ispipala sam je u potrazi za bilo kakvom vrstom sumnjivog objekta, čipa ili bubice. Nije ih bilo, barem ne u postavci. Umesto da mi zahvalno uokviri figuru kada ga pustim da mi padne preko glave, haljina je bila ravnog kroja sa suptilnim rajferšlusom na struku. Rukavi padaju ispod ramena i šire se do laktova.

Haljina je iste boje kao obnaženi Beleg, ali nemam vremena da ga pokrijem - plavušica je gurnula vrata i rukom pozvala da im se pridružim.

Kretali smo se istim hodnikom sa kristalnim lusterom koji je obeležavao sredinu. Nečujno smo vukli bosa stopala preko tepiha do lažnog ćorsokaka. Plavušica me uhvati za zglob nasilno iako u njenom stisku nije bilo nasilništva, te uroni vukući me sa sobom. Ovaj put sam uspela da zadržim dah pre upada u mokri želatin.

Prirodna svetlost. Ili samo privid iste.

Nije bilo sobička u kojoj čeka začuđena vojska, a umesto u sali u kojoj neko pokušava da me udavi, našli smo se u sali za ručavanje. Dugački stolovi prostirali su se celom dužinom prostorije, a brojanjem istih planirala sam da se pozabavim kasnije. Lusteri nisu bili kitnjasti, ali su savršeno imitirali svetlost sunčanog jutra, toliko savršeno da sam prvo potražila prozore.