Fireproof

Chapter 19

„Šta to radiš?!“ povičem i sasvim hrabro pokušam da se suprotstavim mom najvećem životnom strahu.

„Slušaj me..“ približi mi se. „Sve što tražim od tebe je da mi daš 150 evra i skinuću slike sa interneta. Osim ako ne želiš da ih skinem“ podigne obrve a ja u istom trenutku reagujem.

„Želim, naravno da želim, James.“ Uplašeno odgovorim i počnem da se tresem. Zatim uhvatim svoju torbicu i nekoliko puta pokušam da je otvorim, ali mi se ruke toliko tresu da nikako ne mogu to da uradim. Nakon hiljaditog pokušaja ipak uspem i sa tresućim rukama napipam novčanik i iz njega izvadim novčanicu od 3 evra. „To je sve što imam.“ Uplašeno pružim Jamesu novčanicu u ruke a on je zgrabi. „Molim te.“ Isprepletem prste i bukvalno počnem da ga molim.

„Ovo?“ on prasne u smeh. „Želiš da ti pokažem šta mislim o ovome?“ on uhvati novčanicu i pocepa je na sitne komadiće. „Eto to mislim.“ Zatim uhvati svoj telefon i zabeleži još jednu fotku. Mene u moljećem položaju. „Ukoliko ne želiš da ova fotka dospe na internet sa vrlo..“ zastane, pokušavajući me isprovocirati.“ružnim opisom sutra ćeš mi na ovom mestu predati 100 evra u ruke. U 3. I budi tačna. A ostatak i još plus te 3 koje sam’ igrom slučaja’ pocepao ćeš mi predati za 5 dana. To je najdalji rok. I budi zahvalna što si i to dobila.“ Uhvati me za bradu a zatim obliže usnice. „Slatkice.“ Podlo se nasmeje, okrene mi leđa i ode. Pljunem u vazduh, čak i ako znam da to nikada neće dospeti do njega, ali nije me briga. I onako sam izgubila obraz. A to je bilo sve što sam ikada imala. Sagnem se da pokupim pocepanu novčanicu sa trave. Možda još uvek mogu nekako da je iskoristim. Uhvatim jedan delić u jednu a drugi u drugu ruku, i pogledam da li mogu da ih spojim.

 „Šta je, a?“ pogledam u levo i primetim Billa, koji mi se obraća i prolazi pored mene sa svojim društvom. „Niko više nije hteo da te jebe, pa sad tražiš pare po travi?“ svi prasnu u smeh a ja samo spustim glavu i nastavim da skupljam ostale deliće novčanice po travi.

Začujem snažno lupanje i još uvek sa zatvorenim očima prisluškujem šta se događa. Šta sam to sanjala? Uopšte ne mogu da se setim. Kao da sam izgubila pamćenje. Šta to lupa, dođavola? Otvorim oči, ali samo na pola i ispred sebe ne vidim baš ništa čudno. Da li je kraj sveta, zemljotres, stan mi se raspada, šta? Neverovatno je koliko me je baš briga. Tako mi se ne ustaje. Može slobodno i krov da mi padne na glavu, niko neće da me odvoji od kreveta. Kratko zastenjem i još više udubim glavu u jastuk. Zatvorim oči, spremna da odspavam naredna 2 dana, ali lupanje postaje jače i ovoga puta odlučim da se ipak okrenem i pogledam šta je to. Ono što vidim me šokira. Mike pakuje moje stvari iz ormara u kofer i to ih baca.

„Mike!“ šokirano se zaderem a on me ignoriše. „Šta ti radiš ovde? Kako si uopšte..“ pogledam prema vratima, koja su bukvalno razvaljena i dobijem odgovor na pitanje kako je ušao. Zaboga, da li sam ja baš tako čvrsto spavala da nisam čula kako mi neko razvaljuje vrata? Zaista bi trebalo da se zabrinem za sebe. Mike ne prestaje sa bacanjem mojih stvari u kofer i ovoga puta se zapitam za koga bi trebalo da se zabrinem. „Šta..“ ne dovršim rečenicu, jer znam da ionako neću dobiti odgovor, već rukom dohvatim stolicu pored sebe, na kojoj bi trebalo da je pidžama, ali ona tu nije. Zar je i to već spakovao? Zašto pakuje moje stvari uopšte? „Okej, Mike, odgovori mi odmah. Šta to radiš?“ konačno se okrene prema meni i par sekundi me gleda, kada napokon progovori:

„Dobro jutro i tebi, Everly. Jesi li spremna za put?“ iznenađeno ga pogledam.

„Kakav.. put? O čemu ti pričaš?“ toliko sam zbunjena da ne znam ni da objasnim. O kakvom putu on to priča?

„Pa..“ konačno prestane sa pakovanjem stvari i okrene se prema meni. „Putujemo za Bexhill.“

„Bex šta?“