Tada se naprava otvori, iz nje pokulja bleštava plava svetlost i žena izgubi svest.
Stela otvori jedno oko, pa ga zatvori, pa otvori drugo oko. Gledala je u plafon odakle je dopirala neobična svetlost. Ta svetlost nije bila prejaka ali ni diskretna, taman onoliko da ne smeta očima. Ali, otkud to da ona gleda u plafon? Prostorija joj je bila potpuno nepoznata. Pokušala je da razbistri misli ali joj to baš i nije uspevalo. U glavi joj je bio neki zbunjujući košmar.
Sledeće što je zaključila bilo je da leži na nekom čudnom ležaju i da je u jednoj prilično velikoj prostoriji koja je ličila na medicinsku istraživačku laboratoriju prepunu raznoraznih uređaja koji su bili skladno dizajnirani, pa su delovali veoma moćno. Prvo što je pomislila bilo je da je zarobljena. Počela je da pomera ruke koje su se mogle normalno kretati.
Pritom je konstatovala da je gola i da je pokrivena nekim neobičnim pokrivačem koji je zračio prijatnom energijom. Više bes nego strah je počeo u njoj da raste jer joj je pala ideja na pamet da su je ispitivali i nad njom vršili eksperimente protiv njene volje. Taman je htela da zbaci pokrivač sa sebe kad se u tom trenutku nad njom pojavi jedna muška osoba.
-Probudili ste se, – rekao je mirnim tonom kao konstataciju. Pažljivo je posmatrao njeno lice.
-Ko ste vi? Gde sam ja? Šta ste mi radili? – rafalno je u nervozi pitala.
-Molim vas da se smirite. Ja sam Verton i odgovoriću na sva vaša pitanja ali postupno, a ne odjednom.
Verton je bio muškarac u zrelim godinama između četrdeset i pedeset, sa sedim zaliscima oko ušiju i velikim naočarima za vid sa debelim okvirima.
Imao je bore na čelu i neki blag pogled. Delovao je ozbiljno i naučnički što je Stelu malo smirilo.
-U redu, kažite šta smatrate potrebnim. – reče Stela pomirljivije.
-Postaviću vam jedno pitanje ali mi morate obećati da se zbog njega nećete uzrujati već se samo pokušajte koncentrisati.
-Slušam.
-Čega se sećate? – upita je Verton.
-Kako to mislite čega se sećam?
-Kako se zovete?
-Mislite, kako se ja zovem? Ja se zovem, ja se zovem... da nisam izgubila pamćenje? – Stela se opet unervozila iako je rekla da neće. Nikako joj nije bilo jasno da ne zna svoje ime.
-Niste izgubili pamćenje. Mislim da se zovete Stela. Kasnije ću vam objasniti na osnovu čega to pretpostavljam. Možda se zovete i Zvezdana, ili Danica ili Venera.
-Venera sigurno nisam.
-Kako vi kažete. Dakle ovako. Vi ste doživeli jednu veoma tešku traumu. Sve one ostavljaju veću ili manju posledicu. Mi smo odlučili da posledica bude što manja.
-Ko su to mi?
-To je naučni tim, a ja sam šef tog tima. Mi smo u poslednje vreme brinuli o vama. Vaš oporavak teče uspešno ali on nije ni blizu gotov. Nekad je ipak potrebno vreme. Doneli smo sledeću odluku, da vam zamaglimo pamćenje koje se tiče vaše prošlosti jer bi vam ono obnovilo traumu. Otkako ste se probudili iz veštačkog sna, vi sada funkcionišete potpuno normalno koliko je to naravno moguće. Moglo bi se reći da počinjete potpuno nov život gde birate i odlučujete o svemu što želite – osim o saznavanju prošlosti. Ona do daljnjega ostaje zamagljena, i dalje je prisutna ali nesposobna da vam naškodi.
Postepeno, kako se privikavate na nov život tako će vam se i sećanje vraćati. Računamo na vašu saradnju i razumevanju našeg postupka, koji je isključivo za vaše dobro. Potpuno je normalno očekivati da ćete se vi pokušati setiti svim silama. To je razumljivo, ali za sada nije poželjno. Ponavljam, pamćenje vam nije obrisano, a vi još niste potpuno oporavljeni da bi se sa njim mogli suočiti. Verujte mi, to bi moglo biti i te kako bolno. Unapred odbijam vađu želju da vam se pamćenje u potpunosti vrati odmah.
YOU ARE READING
Gošća
Science FictionStela se probudila u nepoznatom svetu sa zamagljenim pamćenjem o svojoj prošlosti. Ovo je ljubavna priča smeštena u naučno fantastično okruženje. Stela nema veliki izbor, ili da se prilagodi novom svetu ili da ratuje protiv njega. Pokušava naći komp...