Skrivene strasti -Završena-

Drugo poglavlje

Ušla je u dnevni boravak, poljubila oca u obraz, a onda bacila torbu sa knjigama na pod, pa se stropoštala na kauč. "I, kako je bilo prvi dan u školi?"

Uzdahnula je i pogledala u oca. "Od svih mogućih profesora, ja baksuz upadnem kod nekog Ignjata Drakulića."

Avram se namrštio. "Direktor mi je rekao da je njegovo odeljenje najbolje i da tu sigurno nećeš imati probleme. U čemu je problem?"

Frknula je. "Naravno da jeste, kad samo kažnjava. Od sutra imam dopunsku kod njega naredne tri nedelje."

Avram se nasmejao. "Već si uspela da mu staneš na žulj? Šta si sada uradila, jebote?"

"Zakasnila u školu. Jedva sam je našla, jebote!"

Avram je klimnuo glavom. "Pa, dobro, ništa ti neće faliti da osetiš i malo čvrstu ruku. Želiš li da odemo negde na ručak?"

Slegnula je ramenima. "Zašto da ne, gladna sam kao vuk.", promrmljala je i ustala. Sačekala je oca, a onda ga uhvatila ispod ruke i krenuli su ka automobilu. Pola sata kasnije su ušli u restoran i ona je dahnula kad je ugledala razrednog u društvu neke žene. Kuku, teško njoj sada, pomislila je. 

Ignjat je podigao glavu i ugledao je kako sa ocem prilazi njihovom stolu. Klimnuo je glavom, a zatim ustao, pa im prišao. "Dobar dan, Gabrijela."

Kiselo mu se osmehnula. "Dobar dan, razredni. Ovo je moj otac Avram Marvić.", promumlala je.

Ignjat mu je pružio ruku. "Drago mi je, gospodine. Ignjat Drakulić"

"Takođe.", ljubazno je rekao i uzvratio mu stisak. "Kako se moja ćerka ponašala prvi dan, pošto sam već čuo da je po kazni na dopunskoj nastavi."

Ignjat je pogledao u Gabrijelu i video kako nervozno grize usnicu. Nasmejao se, pa vratio pogled na Avrama. "Ja to ne bih gledao kao na kaznu, gospodine. Zakasnila je na čas, ništa strašno, ali sam čuo šta se desilo u predhodnoj školi, pa sam kroz razgovor sa njom shvatio da ima problem sa obuzdavanjem besa. Pošto je odbila dolazak, rekao sam joj da je to kazna."

Gabrijela je odahnula. Pa, bar će održati reč, pomislila je. Avram je klimnuo glavom. "Nemam ništa protiv. Drago mi je što sam Vas upoznao, gospodine Drakulić, ne bismo Vas više uznemiravali.", promrmljao je.

"Takođe, gospodine.", promrmljao je i oni su otišli za svoj sto. "Nemaš ništa protiv?", zacičala je. "Mogao si..."

"Mogao sam, ali nisam hteo, Gabi. I sama znaš da je u pravu."

Prevrnula je očima. "Neka vam bude, izdržaću i to.", progunđala je. Nakon završenih časova se uputila ka Ignjatovom kabinetu. Pokucala je i ušla unutra. Zatekla ga je kako razgovara telefonom i krenula da izađe, kad joj je rukom pokazao da sedne. Prevrnula je očima i sela.

"Moram da idem, za sat i po sam kući.", promrmljao je i spustio slušalicu. "Dobar dan, Gabrijela."

"Dobar dan, razredni, ako imate posla, možemo i da odložimo, nije nikakav problem.", promrmljala je i pogledala ga.

Prevrnuo je očima. "Nemam, ne brini ti za to. 

"Ok.", promumlala je.

Pogledao je, a onda pogledao kroz prozor. Napolju je bio lep, sunčan jesenji dan. "U stvari, ovaj razgovor bismo mogli da nastavimo i u dvorištu. Mislim da se ni tebi ne sedi ovde."

Pogledala ga je, a onda ustala, uzela svoj ranac i krenula van. Zastala je na vratima i pogledala ga preko ramena. "Idete li?" Uzdahnuo je, klimnuo glavom, pa krenuo za njom. Izašli su van i pogledala ga je. "Da li isto važi i za dvorište?"