Skrivene strasti -Završena-

Četvrto poglavlje

"Bila ti je majka ovde.", otac je progunđao kad je ušla u kuću.

"Znam, ali ne brini, objasnila sam joj par stvari. Udarila mi je šamar i..."

"Šta je uradila, jebote?"

"Nije bitno, ali sam joj stavila do znanja da me ne može naterati da živim sa njom i onim. Idem da spavam, tata, ujutru rano ustajem. I, molim te, ne pravi problem zbog tog šamara, jedino je bitno da ostanem sa tobom, važi?"

Uzdahnuo je, ustao, pa je privukao u zagrljaj. "Ne brini, ostaćeš. Hajde, briši u krevet."

Poljubila je oca u obraz, a onda se okrenula i otišla prvo do kupatila kako bi se istuširala i oprala zube, a onda i u krevet. Dugo se još vrtela po krevetu, san joj nije dolazio ne oči, a onog trenutka kad je sklopila oči ispred njih joj se pojavio Ignjat. Brzo je ih je otvorila. Poludela je. Samo joj je pomogao, ne treba da misli o njemu, mumlala je sama za sebe i nastavila da gleda u plafon.

Ignjat je ležao, gledao u plafon i sve od sebe davao da ne misli na Gabrijelu i njen poljubac. Još uvek ga je, činilo mu se, obraz pekao na mestu gde je spustila svoje usne. I zašto je to uradila? Ujutru je jedva ustao kad mu je zvonio sat za posao. Ustao je, umio se, obukao i popio kafu, pa krenuo ka školi. "Dobro jutro, Gordana. Da li je Gabrijela došla?"

Odmahnula je glavom. "Nije još, razredni. Sigurna sam da će doći pre časa.", promrmljala je.

Klimnuo je. "Kad dođe, reci joj da mi se javi.", progunđao je i nastavio dalje. 

Gordana je pogledala u ostatak ekipe. "Šta li sad hoće od nje?", zabrinuto je upitala.

"Ne znam, ali se nadam da neće u još jednu kaznu."

Prva dva časa su prošla, a Gabrijela nije dolazila u školu. Već je odavno bio počeo treći čas, kad je neko pokucao na vrata. "Dobro jutro, razredni, oprostite što kasnim. Ovaj..."

Namršteno ju je pogledao. "Ovo je treći čas, Gabrijela."

Pocrvenela je. "Znam, ali... Uspavala sam se."

Klimnuo je. "Sedi, kad se završi čas razgovaraćemo.", promrmljao je. Klimnula je glavom i sela na svoje mesto. Nije ga slušala šta predaje, ali nije skidala pogled sa njega. Par puta je bacio pogled na nju. "U redu, to je to za danas. Gabrijela, ti ostani."

Klimnula je glavom i nastavila da sedi. "Oprostite što sam zakasnila. Nisam mogla da zaspim."

Klimnuo je. "U redu je. Kako si?"

Nasmejala se. "Odlično, razredni. Ne brinite. Mogu li sad da idem? Ne bih da zakasnim i na sledeći čas." Žurilo joj se, mnogo.

"Još nije zvonilo. Dobro si?", nepoverljivo je upitao.

Slegnula je ramenima. "Zašto ne bih bila. Tata svakako ne bi dozvolio da me odvede protiv moje volje. Šamar ko šamar, prođe.", mirno je odgovorila. Zvonilo je za kraj odmora i ona je skočila na noge. "Moram da krenem. Usput, ima li ikakve šanse da..."

"Nema, vidimo se posle škole."

Uzdahnula je i klimnula glavom, a onda izašla van. Ušla je u kabinet sociologije i sela, kad je Ignjat ušao za njom. Zbunjeno je pogledala u Gordanu. "On nam predaje i ovaj čas, nastavnica je na bolovanju."

Prevrnula je očima i nastavila da gleda ispred sebe. Ignjat nijednom tokom časa nije uspeo da uhvati njen pogled i to je već počelo da ga živcira. "Idemo da zapalimo?"

"Idemo iza škole, valjda nas razredni neće uhvatiti.", Vanja je progunđala.

Samo što su zapalile cigarete iza škole je došlo i par momaka. "Ko je ova nova lepotica sa vama?", jedan od njih je upitao.