Skrivene strasti -Završena-

Peto poglavlje

Sedela je i zurila u jednu tačku, kad joj je otac ušao u dnevni boravak. Seo je na fotelju i pogledao je. Shvatio je da nije ni registrovala njegovo prisustvo, pa se namršzio. "Gabi..."

Trgla se i pogledala ga. "Kolika je bila alimentacija za mene?"

Slegnuo je ramenima. "Sudija je odredio petsto eura, ali sam davao hiljadu, nisam želeo da ti išta nedostaje. Odkud sad to pitanje?"

"Koliko bi dece moglo da se obuče sa tim parama?"

Nasmejao se. "Kao ti? Jedno."

Pocrvenela je. "Mislim na decu iz doma."

Namrštio se. "Šta imaš na umu?"

Uzdahnula je. "Ima ih mnogo, u toj grupi čak oko dvadesetak, malih beba i dečaka i devojčica do nekih sedam godina. Koliko bi njih moglo da se obuče za hiljadu eura?"

"Ne znam, sine. Kako ti znaš..."

"Razredni me je danas odveo tamo, da mi pokaže da ja nemam razloga ni za bes, ni za bunt. Da imam tebe, mamu i sve što sam ikada poželela. Ako bih tih hiljadu eura rasporedila, valjda bih mogla svakom da kupim ponešto?"

Otac ju je pogledao, zatim zapalio cigaretu, a onda dobacio i njoj. "Nisam glup, pali. Šta bi im nosila?"

Oprezno je zapalila cigaretu, a onda slegnula ramenima. "Ne znam šta im je potrebno. Mislim, videla sam da je devojčica, Ilina tako se zove, slabo obučena. I da ono dete non stop plače. Možda je gladno, ne znam."

Osmehnuo se. Video je da ju je poseta tom domu dobro potresla. "Onda ćemo ovako. Zamoli Drakulića da ti da kontakt sa domom, raspitaj se šta im je najpotrebnije, a onda im možemo te stvari jednom mesečno nositi tamo. Pare neću dati, one svakako završe svugde, samo ne tamo gde trebaju, ali hranu, odeću i ostalo možemo."

"Ne zajebavaš se?"

Bledo ju je pogledao. "Misliš li da su takve stvari za zajebanciju, Gabi? I imam još jedan uslov, ne želim da niko zna šta radimo."

Slegnula je ramenima. "Meni je svejedno. Idem da spavam, tata, premorena sam.", promrmljala je i ustala, a onda ga pogledala. "Zahvalna sam što si baš moj tata.", prošaputala je i otišla u sobu.

"Ignjate, tebi govorim..."

Trgao se. "Izvini, zamislio sam se. Ponovi."

Irma ga je ljutito pogledala. "Šta se sa tobom dešava u poslednje vreme? Prvo, sa posla dolaziš kasnije..."

Uzdahnuo je. "Rekao sam ti da imam dopunsku, Irma."

"A, da sa učenicom.", zajedljivo je rekla.

Prevrnuo je očima. "Nemam nameru da se svađam, ako ne želiš da normalno razgovaramo, idem da legnem, umoran sam."

"Kako da razgovaramo, kad me ni ne slušaš?", prasnula je.

Ustao je. "Laku noć.", progunđao je i otišao u sobu. Legao je, a onda sklopio oči i još jednom, po ko zna koji put, u mislima prošao kroz njihov poljubac. Uzdahnuo je, nije mogao da prestane da misli na to, ma koliko se trudio.

"Gabi, razredni je rekao da mu se javiš čim dođeš."

Uzdahnula je i klimnula glavom. "Gde je?"

"U zbornici."

Uputila se tamo, a onda pokucala na vrata i otvorila ih. "Dobar dan. Razredni, tražili ste me."

Pogledao ju je, ustao sa stolice, pa izašao van. "Jesam. Jesi li ok?"

Osmehnula mu se. "Jesam, razredni, ne brinite. Ovaj... Treba mi broj direktorke doma gde smo juče bili.", tiho je rekla.

Izvio je obrvu. "Zašto?"