Tišina

II dio

Beograd, 7.maj

20h 43min

Oci su mi se zasjile kada sam ga ugledala. Zeljela sam mu biti blizu, bar jos na sekundu. Nemanja je slusao oca. Sto je bio skoro popunjen. Nemanja mi se priblizio i neocekivano me je uhvatio za ruku.
- Idemo sjesti.. opusti se.
Usne su mi bile potpuno suve, osjecala sam muku. Srce mi je jako lupalo. Sjeli smo za sto. Od mene je nekakvih 12m cujem da razgovara s nekim.
》- Ona je tu, ona djevojka.
- Koja ? Ona ima momka.
- To nije bitno. 《
Konobar mi je sipao bijelo vino. Sasvim sam se priblizila Nemanjinom licu.
- Ne osjecam se dobro. Idem do toaleta.. brzo se vracam.
- Zelis da idem s tobom ??
- Nema potrebe budi ovde. Vracam se za sekund.
- Kako hoces.
Ustala sam i krenula prema toaletu, mramorni pod je zvonio pod mojim stiklama. Uskoro sam se nasla ispred golemog ogledala. Osjecala sam bol u nozi, moguce je da imam infekciju.
Pustila sam vodu da dodjem sebi, ruz mi je razmazan. Nema veze, samo zelim ruke drzati u ledenoj vodi. Nakon nekoliko sekundi osjetila sam da neko posmatra. Cek zar nisam zakljucala ? Podigla sam glavu, vidjela sam moj i njegov odraz u ogledalu. Tu je, iza mene, osjecam njegovu blizinu svega 30-ak cm. Okrecem se i pokusavam pobjeci. Hvata me za ruku toliko jako da ima osjecaj da su mi suze nagrnule na cijelo lice, a iskrice vatre mi spaljuju tijelo.
- Pogrijesio si. Ovo je zenski WC. Molim te izadji.
- Ne mogu, zakljucano je.
- Pa kako si onda usao ?
- Ja sam magican.
- E pa magicni, daj mi kljuc.
- Nije kod mene. Ustvari, dodji i uzmiga.
- Daj ga.
- Dodji. (Drzi kljuc u lijevoj ruci)
Pokusavam mu uzeti kljuc. Snazno ga udaram po prisima. Osjecam da sam slaba. I on to osjeca. Svojim rukama stisce moje pesnice uz moja ramena. Osjecam kako je rukom zakacio medaljon. Na njegovoj desnoj ruci vide se ogrebotine, od jutros. Primice mi se jos blize, ponestaje ki vazduha. Prislanja usne na moje. Tako su meke. Dah mu je nekako hladan. Ljubi me. Tiho mi sapuce:

"Marko"

Moja majka je to ime prezirala iako je mom bratu dao otac to ime. Ona je dala meni ime. Pricala je dok sam jos bila u stomaku da mi ga je saputala:

"Anika"

Vuk je dobio ime zato sto se rodio 2mj prije termina. Borio se za svoj zivot od prvog daha. Kad se rodjio Marko je imao 6, a ja 4 godine. Tog 17.aprila smo dosli na VMA sa ocem, Vuk je bio kriticno. Doktorka koja ga je porodila bila je kraj njegovog inkubatora i govorila mu "Bori se Vuce" ne samo ona vec i drugi zaposleni. Tako je moj mali brat dobio ime.

Duboko sam uzdahnula i rekla.
- Znam.
- Nisam ni sumnjao.
Odgurnula sam ga, medaljon je ostao u njegovoj ruci.
- Vidi sta si napravio ?! Gade!!!
- Ja ? Ti si dezurna divljakusa.
Telefon mi je zazvonio. Nikola.
》- Gdje si ti ?? Bice sranja. 《
- O cemu ti ?
》Tvoja braca, Luka... i ostali tuce se s Mihajlovicima. 《
- Molim ?!
》Moras doci u vetas. Bice racija. Znas da bi Vuk mogao zavrsiti u popravnom domu. 《
- Dodji po mene za 10 min. I ponesi kozni rusak iz gepeka. Pozuri.
Srce mi je tuklo najjace do sad, Vuka stitim svojim zivotom kao sto mene Marko stiti. Cak i on djeluje uplaseno.
- Sta se desilo ? Znam i ja srpski.
- Nista sto bi tebe trebalo brinuti. Otkljucj. Ozbiljno moram da idem.
- Izvoli.
- A medaljon ?
- Dobices ga kad me zavolis.
Nisam imala vremena za raspravu. Kada bi samo znao da ga i sad mozda, volim.
Brzo sam se spustila niz stepenice. Potpuno sam zaboravila na Nemanju na sve. Sad su mi samo moji voljeni bitni. Nas sukob s Mihajlovicima traje vec duze vrijeme. Oni nam jednostavno zagorcavaju zivot. Vrh svega je bio kada su Vuku propucali rame, prosle Nove godine. Nikola je dosao. Brzo sam sijela u auto. Nisam nista govorila. Pocela sam da se presvlacim u autu. Obukla sam crne farmerke, crnu majicu, zavezala kosu.. obrisala tragove ruza, izula stikle. Obukla crnu koznu jaknu i torbu stavila na ledja. Nikola je snazno zakocio ispred prolaza isaranog znakovima raznih klanova, rock sastava, navijackih grupa... kao i obicno prosla sam kroz njega uzdignute glave samo ovog puta sam bila uplasena. Usli smo u pola mrak u kaficu u kome su mladost proveli moji roditelji, ja.. i jos hiljade generacija. Oblaci dima su mi se lijepili za kosu, a usi sumile od prejake muzike. Bio je to remix pjesme "Samo ples mi godi". Dosta klinki je skakala uokolo sa starijim momcima. Dosli smo do treceg dijela, dok su moja braca sjedila u sofi Luka je Mihajlu, Lelinom bratu, cistio krv s lica. Puknuta arkada. Lela je sjedila poklopljena na foteli dok ju je Nikolina zajedno sa Marijom bezuspjesno tjesila.

Imali smo veliko drustvo koje se sastojalo od nekoliko manjih grupica. Isli smo skupa na ljetovanja, zimovanja, izlete.. izlazili. Jednostavno nas 20-ak cinilo je grupu koja je bila nerazdvojna. Nikolina, Marija su samo neke od djevojaka sa kojima se druzim jos od vrtickih dana.

Prisla sam Leli.
- Sta se desilo ?
- Udrio da je.
- Ko ?
- Mladji Mihajlovic.
- Nije mu nista.
- Anika oni hoce da se tuku. Shavti.
- Nece se niko tuci. Ja sam tu.

Tresla se. Bojala se tuca, krvi.. Prisla sam njima.
- Marko koji ...... se ovde desava ?
- Hajde smiri se. Ovo ce se veceras zavrsiti.
- Ne nece. Sad ce doci policija.

Moj razgovor je prekinuo, jak zvuk lomljenja stakla. Stefan Nikolic je pocistio sto, do naseg. Tri momka koja su igrala bilijar, brca Dedic, su se trznula i krenula prema njemu. Kako je Nikolic jedan od drugova Mihajlovica i oni su ustali. Ustao je i Marko, i Vuk, i Nikola, i Mihajlo, i Luka... svi su se nakostrijesili. U jednom momentu muzika staje. Krupan snazan glas udara:
" POLICIJA REPUBLIKE SRBIJE, GASI MUZIKU, PALI SVIJETLO.. PRESTANITE KONZUMIRATI ALKOHOL, CIGARETE I OSTALE SUPSTANCE. RUKE NA STO I NEMOJTE KONZERVIRATI. "
Sam Bog ih je poslao. Pretresaju kafic, traze vutru.