Sećam se prvog poljubca. I možda drugog i petog, ali prvog svakako.
Sa šesnaest godina shvatila sam da su dečici zlo na dve noge koje nas privlači. Njegovo je ime bilo Nenad i ukrao mi je prvi poljubac.
Nije to bilo neko vreme slobode kao u vremenu naših roditlja, dece cveća, ali jeste bilo vreme demokratije. Ne široke, ali makar prividne. I početak detinje slobede, koja glupost između ostalog, ali tada sam se osećala važno dok sada proklinjem te dečije slobode.
Elem, sećam se Nenadovog prvog poljubca. I trećeg i petog. I šest meseci cmakanja sa Nenadom. Posle Nenada na reportoar je došao Slaviša. Bože, kad se setim Slaviše, samoj sam sebi smešna! Cmakali smo se dva meseca i imala sam osećaj da taj dečko nikada nije naučio da se ljubi. Tačno, sećamo se prvog poljubca. Najgoreg poljubca i najboljeg poljubca. Retko se sećamo onih između. Sećam se Micka. Ali ne i njegovog poljubca.
Zato se sećam najboljeg poljubca. I njegovih plavih, skoro pa zelenih očiju koje sam videla čim sam otvorila svoje oči. I sećam se njegove pepeljasto plave kose u kojoj su boravili moji prsti. I njegovog imena. Bane. Sećam se klecaja kolena kada se okrenuo i otišao. Najbolji poljubac...
Posle njega je došao prvi ozbiljan poljubac. Godinu dana smo se ljubili, a onda još dve vodili ljubav.
To me dovodi do poslednjeg poljubca.
Poslednjeg muškarca u mom životu. Onom ko je došao nakon prvog, trećeg i petog, najboljeg i najgoreg poljubca. Onog, koji vredi za ceo život.
Moj suprug...
Svakodnevno me je ljubio. U obraz. U oko i nos. Ljubio mi je usne kao da sa njih skuplja svoj udah, milovao mi je telo svojim usnama, obožavao.
Dok na kraju nije prestao.
Kako znate da ste došli do kraja?
Lako je.
Otvorite širom oči i pogledate.
Nekada ne vidite dok ne prođe dvadeset, trideset godina.
Nekada vidite kad puknete glavom u banderu.
Nekada...
Jednostavno stanete na sredinu hodnika i okrenete se tri puta oko sebe.
Kažete 'zdravo' a odgovor izostane. Znate da je u dnevnoj sobi, znate da vas čuje, a ne odgovara. Onda mu priđete i on podigne glavu s pitnjem 'ti si stigla'?
Tada shvatite da ste prestali da se ljubite...
Ali nismo samo tako prestali da se ljubimo. Prvo smo prestali da se volimo.
"Bilo je leto vrela noć, svirao je stari, dobri rok end rol, ti i ja dva mesečara, dva bagrema bela tek procvala, pa kaže mesečina, ko dukat žut, ti dovoljno mlada, ja dovoljno lud..."
"Mama je ponovo u svom elementu?"
"Čini mi se da je mama odlepila ovog puta."
"Ja ipak mislim da je mama na nekim drogama?"
"Mama tvrdi da ste sve tri kažnjene! Hajde, krpe u ruke, čistimo kuću!", moj glas nadjačava tri moja okota, godišnje čišćenje prašine i ovaj put je aktuelno.
Spuštam Pajka, nije patka u pitanju već čupva pajalica dužine pola metra koju sam koristila da opajem uglove i španski zid.
Jebemu, špansko zid je bio više nego dosadan. Sećam se kada su moji roditelji rešili da urade taj israni španski zid koji je bio noćna mora za čišćenje i nikada nisu želeli više da ga menjaju. Naravno, uvek smo ga mi, deca čistili.
Jedina soba koja nije imala španski zid bila je moja soba. Posledna soba na drugom spratu kuće, jedna mala soba, tri sa tri.
O, i te kako su stavili španski zid i u mpju sobu. Pitali me 'devojačke suze' ili španski, ja rekla niša. Osvanula sam sa monstruožnošću hrapavosti jer su mi sobu oktečili - dok sam spavala!
Godinu dana kasnije uz pomoć vode i sunđera, naravno nekoliko kofa vode kasnije, skinula sam ga ne samo sa zida, već i s patosa gde se slio.
Uz pomoć tonera i poludisperzije moja je soba okrečena u bojama zalazećeg sunca.
"Mama, zašto ne operemo ove zidove?"
"Stvarno smaraju..."
"I teško se čiste..."
"Od kad ste vas tri tako složne?"
"Od kako si se ti složila s nama. Hajde da očistimo zid!", Miljana je bila najglasnija, ne samo najstarija.
Bila je u pravu, teško sam nalazila zajednički jezik sa tri tatine princeze, sada kada napokon jesam...
"Doneću sunđere, Miljo donesi merdevine, Gago spremi kofe iz podruma, a ti...", pogledam u najmlađu mi Zoku i vidim sebe. U njenim okicama vidim strast koju sam nekada i u sebi imala, "spremi tonere! Nema spavanja dok ne sredimo sve!"
Kako smo došle do ovde? Bilo je lako, a u stvari neverovatno teško. Bilo je potrebno preseći i bez zaustavljanja otići.
"Imamo bolju ideju! Pozovi Biljanu i idi večeras s njom negde, mi završavamo sve."
"Miljo? Same?"
"Same, majko! Hajde", pogurivala me je ka stepeništu i mojoj nekadašnjoj sobi dok je Gaga držala moj telefon u rukama.
"Biljana je na vezi, pita hoćete li se napiti večeras!"
"Nećemo, Dragana, kaži joj tako", Milja me gura napred a moje noge žele nazad. Ne mogu one same, ne mogu i tačka!
Nisam se udala mlada. A ni glupa. Ni za prvog momka u svom životu, pogotovo ne za prvi poljubac. Nisam ni njih mlada rodila, a nisu ni one više mlade. Imam četrdeset i pet godina, a moje najstarije dete dvadeset. Najmlađe petnaest. Imam poverenja u njih, samo nikada nisam želela da rade ono što sam morala ja.
"Biljana kaže da je zakazala kafanu, rekla je, citiram je, sve same noge i gola dupeta. Spomenula je i sise sa poslužavnikom, ali nisam zapamtila", Gaga ima osamnaest, zna šta su noge, dupeta i sise, ali nekako nisam spremna za takav nivo razgovora s njima. Ne sad, ne nikad!
Shvatila sam u trenutku da više nema svrhe boriti se sa njima. One su sila prirode, a ko je kriv za to, morala bih da pogledam u ogledalu. Demokratija i prava deteta upravo kreću da me udaraju u dupe, špicem kaubojske čizme...
Nekih trideset minuta kasnije, Biljana je bila pred vratima moje devojačke kuće. One iz koje me je sa svatovima ispraćala.
"Šta zevaš u tu ciglu?"
"Ovo je ona gde si uklesala slovo M. Mladen ili Milan, kako beše?"
"Milan. Mladenovo M sam užarenom iglom utisnula u ruku."
"Srećom, preljuštilo se..."
"Jeste, srećom. Nego - kafana?"
"Jeste, kafana! Zaboravljaš da mi je sutra rođendan?"
Ne, nisam zaboravila Biljin rođendan, čak sam joj spremila jako lep poklon, ali ona ne mora da zna!
"To je sutra?"
"Hajde, čeka nas taksi..."
Nekada davno, imala sam beležnicu sa svim mogućim i nemogućim rođendanima, od poznatih diva i frajera pa do gradskih likova, ali pre svega sa rođendanima svojih prijatelja.
Tako na primer, znala sam kako ide raspored svih žurki i mogla sam da planiram ceo mesec unapred. Najteži mi je bio oktobar. Biljin je rođendan bio devetog, a već osamnaestog eto i Mladena. Moja prva zaljubljenost, zanesenost, ona pre ukradenog prvog poljubca i Nenada. Njegov je bio septembra.
Ali, kako sam znala kad je čiji rođendan, moj je dar bio priprema poklona. Uvek sam znala kako kog da obradujem.
Za Bilju ove godine imam kašmirski šal, jedan od onih koji svaka žena želi, a ne može uvek sebi da ga priušti.
"Hoćeš li mi reći zašto kafana?", meškoljim se u haljinici ispod koje nosim prigodan veš i svilene čarape, a od kojih prigodno osećam svrab po nogama.
"Hoćeš li mi reći, zašto si se vratila?"
💖💖💖💖💖💖💖💖💖💖💖💖💖💖💖
