Da, moja magična beležnica koja je ostala sigurno u nekoj kutiji moje devojačke sobe imala je Biljin datum rođenja. I Banetov. I to je možda najveći razlog zašto sam izbegavala Biljine proslave.
Banetov rođendan.
Ali sada sam odrasla osoba, zar ne? Nema razloga da se krijem...
Raširim ruke, pa prihvatim Baneta u svoj zagrljaj. Poljubim ga tri puta i provučem ruku kroz njegovu pepeljasto plavu kosu. Još uvek je onakva kakvu sam pamtila, meka i bebeći mirisna.
"Želim ti puno zdravlja i sreće", zagledam se u te oči koje su me asocirale na nemirnu vodu koja je nosila sve nas, negde daleko.
"Mama, ko je Nenad?"
"Molim?"
"Ko je Nenad?"
Pogledam Milju i vidim da drži moj spomenar iz srednje škole. Svaka stranica je bila posvećena Nenadu i tome koliko se trudio oko mene.
"Prvi poljubac."
"A ko je Bane?"
Šta da joj kažem? Šta?
"Prva ljubav, prva dečija, istinska ljubav. Onu koju pustiš da ode..."
"Nisi se promenila, Bejbi."
"Jesam. Četvrt veka sam se promenila, lepi! Kada si se vratio?", otišao je jednog jutra odnevši sa sobom moje sve.
"Pre par godina i saznao da imaš sve. Drago mi je da si srećna..."
"Nadam se da si ti srećan. Hajde, sigurno te čeka društvo", osvrćem se oko sebe u želji da izbegnem dalje druženje sa njim, tražim taj ugao gde bi se sakrila neka gospođa Bane, ali osim mojih devojaka koje još uvek zavijaju uz gitaristu i kite ga hiljadarkama- ne vidim ništa.
"Nema društva, Pejča je otišao. Doveo sam ga da vrati svoju ljubav, a umesto toga..."
"Ostao je bez nje. Žao mi je."
"Nemoj da ti ga bude žao. Ni u ludilu. Bio je i ostao budala prve klase, baš kao i ja", pustio je moje ruke koje nisam ni osetila kako drži dok nije nestala njegova toplina, "Izgubio sam te Bejbi. Čini mi se, mnogo pre nego što sam otišao..."
"Prošlost je prošlost, Bane! Nazdravimo životu!", iznenadim samu sebe i popijem dva dobra gutljaja vina.
Zatim se zateturam jer moj vertikalni balans želi da ode u horizontalu.
Na sreću, Banerove ruke su tu da me spasu pada na guzicu, cepanja čarapa i zarozane suknje.
I da ne zaboravim, ponos!
Zakikoćem se kao nekada, pa pređem rukom preko lica. Prvo što mi pada na pamet je 'jer imali smo mi osamnaest godina i nismo znali tad koliko možemo', dobro, dvadeset, ali kao da smo tada nešto pametniji.
Možda ozbiljniji, ali svakako ne pametniji.
"I dalje sam u svađi s vinom."
"Koliko si popila?"
"Posle pelinkovca? Jednu!"
"Čašu? Baš ne trpiš!"
Mislila sam na flašu, ponosna na sebe što se do sada nisam onesvestila, ali nisam htela da mu kažem. Neka pomisli na čašu ako mu je draže, ali ja znam istinu. Kao što znam da mi je raspoloženje pomoglo da se izborim sa sećanjima, kao što je dobro društvo tu da me večeras drži treznom.
"Ne trpim, ali i već je kasno. Kočija i bundeva..."
"Bejbi, biču tvoj šofer cele noći! Samo kaži reč."
"Cele noći?"
Klimnuo je glavom, onako kako pamtim. Njegov pogled bio je zaključan s mojim i nisam bila svesna trenutka kada sam namignula Biljani, a kada sam se već našla na parkingu, odmah do nekog auta koje nisam ni prepoznala.
"Obećala si mi noć, Bejbi!"
Ti meni večnost, ali prećutim, mislim da se toga i ne seća...
I dok mu ruka dobrim delom našeg puta počiva na mojoj butini, nemam utisak da me drži, već da me greje. Prijatnost je nastavila da se širi mojim telom i dok je usne spuštao na moje, jednom rukom čvrsto me državši oko struka, a drugom otključavavši vrata svog stana.
Ono čemu se nisam nadala bila je noć provedena bez reči, samo u poljubcima i dodiru, dok je sve ostalo uklesano u kamenu. Nekadašnja čežnja postala je ostvarenje sna, sećanje na najlepši poljubac zasenio je osećaj iskonskog pripadanja.
Moja noga ponovo kroči u moju kuću u sitne noćne sate. Sada, da mi je ćale tu verovarno bi mi rekao- dobro jutro ćerko, ali on i majka su se odavno preselili na selo ostavivši mi kuću, bratu stan. Zato, sada samo mogu da kažem 'laku noć pameti' i stropoštam se na kauč.
Nadam se da će devojke spavati duže i sa prvim petlovima i sama zaspim!
Neverovatno je kako neke postupke preživiš lakše kada si mlađi. Ne spavaš cele noći i nastaviš dan sasvim normalno. Provedeš pola noći seksajući se i nastaviš posle na predavanja na fakultetu. Sada?
Glava me ubija, znam da je od vina koje sam popila, ali pre će biti od godina. Da, datum proizvodnje mi ne ide na ruku, samim tim- rok trajanja mi je kraći. Ali je zato seks bio vrhunski.
Ne želim da otvorim oči iako je svanulo kad sam legla, a graja se već neko vreme čuje po kući. Devojke su budne, a ja još uvek želim da držim u mislima Baneta i mene, našu noć koja je samo naša.
"Mama? Skuvala sam nam kafu."
Od mene se samo grr čuje, grgorim tešku knedlu u grlu, ali mora da se ustane. Mora!
Spuštam noge na pod, pa povlačim i suknju naniže, pa još pokušavam da otvorim oči, a Miljana i njen zarzni smeh mi se rugaju.
"Hajde mama... Polako, tu je i brufen."
"Ne zanima me brufen."
"Ali mene zanima da napokon čujem zašto si ostavila tatu..."
Nenad, Milan, pre toga Mladen. Slaviša, Bane... Po koji neki bajča, tri godine Jovan i na kraju Dejan. Onaj poslednji. Onaj koji je trebao biti za ceo život.
Komešanje osećaja i sećanja doveo me je do toga da sam napokon otvorila oči, pogledala oko sebe i shvatila - Dejan i ja se više ne volimo. I nisam rešila preko noći da se pokupim i odem, sama, sa decom - nije bitno! Nisam rešila na prečac, mnogo je vode ispod mosta proteklo, mnogo se kroz odžak, da ne kažem gušu proteralo gluposti pre nego što sam stavila tačku i rekla dosta.
Nisu bili dani ili nedelje u pitanju, ne nisu...
Bile su potrebne godine...
"Mislim da ti je jasno da ga nisam ostavila, već da samo se sporazumno rastavili. Razvešćemo se kada se strasti ohlade."
"Sporazum i hlađenje obično ne idu jedno s drugim", udarila je crnom kožom presvučenom sveskom o sto, a vibracija je uzdrmala kafu.
Pogled mi je počivao na toj svesci, a zatim i na paklici cigareta koja je sa njom našla svoje mesto pored šoljice. Znala sam i tu paklicu.
Bila je prazna. Za sve osim mene, jer njena praznina označavala je mene. Zlatna slova na crvenoj boji, šljašti i biva privlačna, a unutra... Razočarenje.
"Ako mi doneseš i čašu vode s obećanjem da me nećeš prekidati- možda ti i kažem."
"A ti se u međuvremenu presvučeš- možda te poslušam", njen je odgovor, a već znam. Čitala je moju beležnicu i verovatno se pita ko je žena pred njom.
Osoba koja je vodila beležnicu i ova sada nisu iste. Četvrt veka je razlika između te dve osobe, razlika je u stavu, mišljenju provrh svega, ponašanju.
Mahinalno pogledam na sat i znam da sam spavala samo tri sata. Takođe, Zoka i Gaga će spavati još koji sat. Ako je vreme za priču, priče će biti...
"Miljana, znaš da cenim iskrenost?"
"I očekuješ da drugi budu iskreni. Da."
"Pa, jednostavno, Dejan i ja nismo bili iskreni prema vama. Početak našeg kraja počeo je neposredno nakon samog početka..."
💖💖💖💖💖💖💖💖💖💖💖💖💖💖💖
