Jesenje sunce me budi. Ponovo osećam onu istu teskobu u grudima iako znam da danas neće biti kišovit dan. Ne raduje me ni vedrina moje sobe, jednostavno kada se osećam loše, osećam se loše.
Pogledam raščupanu devojku koja leži na boku na mom krevetu i krevelji mi se iz ogledala, zatim prođem rukom kroz kosu, ne, ona je i dalje raščupana. Krmeljiva i smrdi po pivu koje je neko prolio po njoj. Nisam stigla da se istuširam, samo sam se bacila na svoj krevet. Srećom, ovog puta nisam promašila krevet.
Još jedno veče koje sam provela na keju sa nekim sumnjivim društvom, dve nedelje kako je Bane otišao. Zajebao studije, porodicu, prijatelje. Mene... Sve!
Dve nedelje, a nije se javio ni jednom.
A šta sam ja njemu bila?
Ništa!
Šta je on bio meni? Sve...
Upoznali smo se u vrtiću. Krao mi je gumene bonbone i žvake, ali mi je zauzvrat uvek darivao najlepši osmeh.
Držao me za ruku kad nam selo odeljenje pošalju kod zubara i donosio led kada razbijem nogu. Bila sam njegova Bejb, ostala sam Bejb i na dalje.
Upisali različite srednje škole, ali i dalje bili zajedno barem dva vikenda mesečno, igrali igrice koje iznajmimo iz videokluba ili samo zevali u filmove.
Bili smo ortaci. Bili smo ništa.
Ja sam porasla, on je stasao.
Mamio je uzdahe, doduše manje više javne, uglavnom mije skrivene jer već sam prerasla Nenade i Slaviše, prešla sam na Jovane.
Ozbiljnu vezu sa devetnaest.
Upisali smo fakultete i postali što jesmo, odaljeni.
Znala sam da će me jedan jedini poljubac koštati mnogo, koštati mira moje duše, ali ja sam taj poljubac morala da dobijem.
I izgubila sam mnogo.
Dobila najlepši poljubac u svom životu i ostala bez Baneta.
Nije otišao fizički iz mog života, ali se jeste odaljio.
Otišao je dve godine kasnije kada sam upoznala Dejana. Organizovali smo letnju žurku, došla sam s Dejanom, on je bio sam.
Narednog dana je otišao.
Nisam znala...
"Pa? Hoćeš li da pričaš?"
"Odakle da počnem?"
"Hajde, od Nenada..."
"Ne, hajde od istine, jer sve je ostalo nebitno..."
Svi se sećamo poljubca koji su značili, a najteže zaboravljamo onaj najlepši, bez obzira ko nam ga je podario.
Dejan je postao centar mog sveta kada sam shvatila da se Bane više neće vratiti. Niti javiti.
Tri nedelje kako je otišao, a Dejan i ja još nismo bili ozbiljno ozbiljni pa sam vrče provodila sa limenkom piva, jednom celom limenkom piva, od koje bi se sljuštila kao banana.
Tako sljuštena krenula sam da piškim i umesto da piškim ja sam upala u grm i sva se uzgrebala.
Vadila sam trnje iz čupave kose i pitala se šta mi sve to treba.
Zašto ne mogu da pustim prošlost da ide gde joj je mesto?
I pustila sam prošlost, prigrlila Dejana i poželela s njim budućnost.
"Znači, tata je bio uteha?"
"Ne, on je bio nov početak, zaljubila sam se u njega..."
"Nedovoljno za zauvek?"
"Dovoljno za večnost, Miljana, ali još nismo ni krenuli..."
Držala sam ga čvrsto za ruku dok smo koračali parkom. Svaka druga klupa bila je zauzeta, a žuto i crveno lišće već je opkolilo travnjak. Šuštalo je pod našim nogama prikrivajući Dejanovo frktanje na svaki pogled koji nam neko uputi, prikrivajući moje otkucaje srca. Nisam bila uplašena, radovali su me ti sitni izlivi ljubomore jer gde je dima ima i vatre.
Ja sam bila ta koja je zavodila Dejana, tražeći, zahtevajući da mi se pažnja posveti, a on... On je bio neosvojiva tvrđava.
Dva metra i sto kila neosvojiva tvrđava.
No, kako je jednom Bane rekao 'što su veći balvani to glasnije padnu', tako i da je ženi lakše da zavede nego muškarcu, rešila sam da upotrebim tu tvrdnju i isprobam je na delu.
Dejan nije morao da me zavodi, već sam bila zavedena, možda besna, ali zavedena njegovom fizičkom pojavom, seksipilom i obraćanjem. Sada je išao teži deo, onaj gde balvan treba da padne.
Koliko god sam se trudila da mu poljuljam korene, Dejan je imao Mariju, baš kao što sam ja jednom davno imala Baneta. Nekog ko će da predstavlja ešalon za ubuduće. Ja sam Baneta ostavila u prolosti, pamtila ga kao dragog prijatelja potiskivajući najlepši poljubac u životu, dok je bilo teško boriti se protiv Marije i nedavno raskinute veridbe.
"Zašto smo ovde?", pitao me je kada smo stigli do kraja parka i našli se ispred 'Ventura' kafea.
"Šetali smo. Do ovde smo stigli."
"Ovde sam je zaprosio, ovde je raskinula veridbu."
"Dejane, to je bilo pre više od šest meseci, zar ne misliš da je vreme da pogledaš ispred sebe?"
"Šta ti znaš o tome, o tom gledanju ispred?"
"Znam dosta, jer gledam svaki dan."
"I šta vidiš?", podsmehnuo mi se, ali me je još uvek držao za ruku.
"Vidim tebe. Ispred sebe vidim tebe. Nas..."
Prišao mi je bliže, te svoje čelo oslonio na moje. Nosevi su nam se dodirivali, bilo mi je teško da ga gledam u oči, ali sam gledala u njegove blago razmaknute usne dok su nam se dahovi mešali. Cigareta i pepermint, ono što sam osetila kada je usne nežno spustio na moje prvo u platonski, zatim u žestoko razarajući poljubac. Tog trena svet je prestao da se okreće, vreme nije stalo, ne za nas, ali je zemlja prestala da se okreće i moje srce je prvi put preskočilo dva udarca.
Ostavila sam prošlost za sobom, napokon zapečatila najlepši poljubac daleko iza sebe i prepustila se onom poljubcu koji obećava zauvek.
Videla sam nas u tom trenu godinama unapred kako koračamo parkom smejući se 'Ventura' kafeu i anegdoti oko istog dok Dejan gura kolica, a ja imam stimak do zuba. Videla sam nas u tom trenu gidinama unapred kako kitimo svatove. Videla sma nas, sede i izborane, kako u parku, na klupi sedimo i hranimo glubove a neka dečica nas zovu bakom i dekom.
Videla sam nas...
"Odlutala si..."
"Izuo si me iz cipela. Hajde, poljubi me još jednom, smetaju mi čarape", nasmešila sam se, ali umesto poljubca, pustio mi je ruke i zagrlio me oko struka.
"Treba da kupiš neki poklon, zar ne? Danas je Biljin rođendan?"
Na sekund dašak sete preleto je kojim licem, ali se pod Dejanovim osmehom izgubio. Bila sam zaljubljena, opčinjena i povrh svega srećna. Poletno sam sam stegla svoje ruke oko njegovog vrata, zatim sakrila lice u njegove grudi samo da ne vidi kako mi se oči smeše. Delivala sam samoj sebi ludo, nisam želela da i on primeti koliko sam luda. Za njim...
"Nisam znala da će me ludost i zalepljenost površnim stvarima dovesti ovde skoro dvadeset i pet godina kasnije. Ja sam verovala u večnost, vaš otac nije. Nije video isto što i ja iako smo godinama gledali u istom smeru."
"Kažeš, dvadeset pet godina kasnije. Tatu si upoznala na današnji dan, ali pre dvadeset i četiri!"
"Da, ali Baneta sam prvi i poslednji put poljubila za njegov rođendan pre dvadeset i pet. Četvrt veka, Miljana. A to je na današnji dan..."
"Dobro, za sada sve ide onako kako znam. Gde je taj početak kraja o kome govoriš? I kakve su to površne stvari?"
Čula sam korake i podigla sam pogled sa beležnice koja je još uvek počivala na stolu pokraj šoljice kafe. Zokino u boju umazano lice izmamilo mi je osmeh, ali je i završilo svaki dalji razgovor sa Miljanom.
Ne, nije bilo nekih ozbiljnih tajni među nama, ali nikako nije prijatno govoriti pred detetom zašto je rođeno...
💖💖💖💖💖💖💖💖💖💖💖💖💖💖💖
Hajde da čujem!
Pucajte, šta vam se do sada sviđa, a šta ne.
Tu sam, možda u pauzama, ali sam tu...
