U tamnom uglju, onom najčvršćem, pod pritiskom i uticajem vremena razvije se dijamant. Čestice prašine, insekata, bilja bivaju zarobljeni i kompresovani, te na kraju kada se teški oklop ugljenika razbije dijamant dobije svoj puni sjaj.
Najzlatnije zlato se nalazi pod blatom. Čistota se meri, vaga, ali ono je mekano i može da sklizne kroz prste. Ne dozvoljava da se modelira, ne želi da zadrži oblik tako lako. I što je čistije to je mekše, krhkije. Nežnije. Sa njime se treba ponašati pažljivo i s ljubavlju. Modulirano zlato zadržava oblik, ali gubi na čistoći. Nije više zlato najvišeg kvaliteta već se kvari.
Prsten na mom prstu je lep. Kombinacija je belog i žutog zlata, peskaren sa strane.
Predstavlja Dejanovu ljubav prema meni, njegovo obećanje.
Godinu dana kako je shvatio da pred nama postoji budućnost rekla sam da i obavezala sam se na večnu ljubav. Venčali smo se na moj dvadeset treći rođendan.
Bila je to fešta. Cela se porodica sastavila i pomirila samo da bi jednu mene udala. Babe nisu korile tetke, moji stričevi se nisu tukli s ujacima, a noj otac nije dozvoli dedama da se naliju kao svinje.
Bio je to moj dan.
Moj rođendan, moj dan venčanja.
Kuća je od ranih jutarnjih sati blistala. Otac je doveo muzičare da nam sviraju od trenutka kada se probudim, pa dok me ne pošalju sa Dejanom kući iz kafane. Malo me je bolela glava od venca i kako sada to moderno kažu devojačke večeri, ali sam stoički izdržala. Na dve, ne na četiri noge. Bio je to moj dan i morala sam da budem najlepša mlada.
Beo veo na mojoj glavi kao kruna na princezi imao je nisku bisera i lažnih dijamanata. Lažnih, baš kao i moj osmeh kada sam videla bliske prijatelje. Lažan, kao cika koju sam iz grla pustila lažno presrećna, a u stvari razočarana jer samo jednu osobu videla nisam. Onu koju sam u prošlosti zakopala.
Došli su kuću i kola da mi okite, svatove dočekaju i sa mojom porodicom zapevaju.
"Prelepa si...", moj brat je ponosno stajao pored mene skovanog plana kako će da Dejana muči.
"Hvala, ni ti nisi loš!", iako je pet godina stariji od mene, još uvek se nije skrasio. Moj zaštitnik velikog srca nije našao svoju polovinu duše.
Stisao me je jako za šaku, poljubio u obraz i gurnuo u moju oslikanu sobu. Kroz par trenutaka shvatila sam ne samo da sam zaključana, već da je i brava na vratima demontirana. Da mi nema izlaza, sem ako me on ne pusti.
To je bio moj poslednji put da sam imala par minuta samo za sebe. Da se preispitam da li je udaja za Dejana ono pravo.
Koliko god je moje srce skakalo od radosti, moj je stomak iz nekog razloga osao vezan u čvor. Moj se stomak protivio i samo pet minuta pre nego što je Dejan zakucao na vrata, ja sam dušu ispovraćala u vazu sa cvećem.
Pozitivna trema, ubeđivala sam sebe, obrisala usta i popravila ruž, vazu izbacila na terasu i nabacila najširi osmeh na lice.
Dejan je sav novac spremljen za muziku morao da da mom bratu pored predviđenog novca za kupovinu mlade. Došao je do mojih vrata i montirao kvaku, a onda zastao.
Očima je prelazio po mom telu, po venčanici koja se po podu vukla, po mojoj bujnoj smeđoj kosi obuzdanoj u punđu pod krunom vela.
Nisam ni ja bila ravnodušna. U odelu boje peska nikada nije bio poželjniji.
"Volim te, Duki!"
"I ja tebe, Deki!", poletela sam mu u naručje i krenuli smo sitnim, stidnim koracima ka zajedničkoj budućnosti.
Dugačka kolona automobila trubeći najavljivala je svatove koji su iz opštine krenuli ua kafanu. Nije bilo to pokazivanje nekog prestiža ili da je ta truba značila išta drugo do prostog upozorenja. Bežite ljudi, pijan dever je za volanom, kum ne vidi na jedno oko ili vozim bez dozvole jer su svi ostali pijani.
Iz kafane mislim da sam samo ja izašla trezna...
Ne kaže se džabe prst meda i kofa govana. Nakon što smo pojeli med, tri meseca nakin našeg venčanja krenuli smo da kusamo govna.
Ja sam još uvek studirala, Dejan je studije završio i radio.
Ja celu noć vilenim učeći umesto da se o mužu brinem, a preko dana kuvam samo supe, čorbe i ne umem da zamesim komišbrot.
Još zvek nisam bila trudna, a komšikine zaove pastorče rađa već drugo dete, a nisu ni dve godine u braku.
Na treći zalogaj govana, prvi, ali apsolutno prvi put sam dala ultimatum. Ili idemo u podstanare ili će da mi se svekrva, neudata zaova i komšika skidaju s vrata!
Još mesec dana je bilo meda iz nekog šteka, a onda je krenulo proputivanje moje krvne loze i jalovstva.
U vremenu kada su se brakovi osiguravali trudnoćama i decom, moje netrudno stanje je bilo retkost. Niti trudna pre braka, niti trudna šest meseci kasnije dovelo je do sve češćih svađa između moje majke i drage mi svekrve. Vrhunac je bio kada je moja majka tresnula bunt novčanica na sto, davajući nam kaparu za stan, uz nezaobilazne reči "Prijo, možda je tvoj Dejan nesposoban..."
Deset dana kasnije kupili smo stan...
Mesec dana kasnije izgubili smo trudnoću.
Godinu dana kasnije dobili smo Miljanu, a ja završila fakultet.
"Da sam znala tada da je povraćka u vazi cveća bila znak da ne treba da se udam za Dejana, ne bih se udala. Jedino dobro proisteklo iz te farse ste vas tri."
"Zašto se nisi razvela?"
"Zato što sam smatrala da je ljubav koju osećamo jedno prema drugom dovoljna da uspemo i dočekamo duboku starost. U stvari... Sva ta moja euforija proistekla je iz želje da volim i budem voljena. Jednostavno najpogrešniji razlog da kažem da i obavežem se na večnost."
"Još uvek nisi došla do uzroka kraja, a došla si do teme mog rođenja."
"Za nastavak priče treba pun stomak, a moj krči", kažem, pomilujem Zoku i obrišem joj musu. Sedi sklupčano pored mene na kauču i sluša jednu ljubavnu priču.
Pogrešna ili ispravna jeste ljubavna.
U Dejanovoj i mojoj priči jeste bilo ljubavi dok nije prestala da postoji.
"Vidim da ste sve uradile pod konac! I obojile dnevnu sobu!", tek sada sam primetila da su zidovi oprani i glatki, a boja je u različitim nijansama žute. Zokin izbor, ako treba da pogađam, ona voli sunce.
"Radile smo do kasno, prosto smo te čule kada si došla. Taksi majko?"
"Sigurna vožnja kući."
"Kafana do pola šest?"
"Zapilo se društvo staro."
"Majko?"
"Molim?"
"Mirišeš na Pajčeta, a pri tom ne mislim na pajalicu za prašinu. I telefon ti pišti. Bilja šalje poruke na svaki sekund!"
O, Bože! Lupim se rukom po čelu, telefon mi je utišan i na stolu, a ekran svetli kao Las Vegas. Biljana se zabrinula? Sigurno se otreznila ili tek sada došla kući...
A ja mirišem na Pajčeta? Napokon shvatam šta Miljana kaže i pocrvenim od glave do pete.
Slegnem ramenima i jednostacno se pomirim sa situacijom. Detinja prava i šut u guzicu, demokratija i računanje da su moja deca meni ravna...
"Onda, da ti ne stvaram dalje zazubice, ti koja postiš od Pajčeta, odoh na tuširanje...", o i te kako znam da moja ćerka ima momka ili barem imala do našeg dolaska ovde...
💖💖💖💖💖💖💖💖💖💖💖💖💖💖💖
