Krajnje obazrivo poslednja ulazim u kuću. Skoro pa na prstima, jer znam da me ne čeka ništa dobro iako su glasovi koje čujem niskog tona, rekla bih pitomi i dobronamerni. Biljana je išla ukorak sa mnom, hvatajući me za ruku i puštajući, kao da me opominje da je njena podrška neizostavna.
"Majko? Imamo goste", kaže mi Miljana, nervozna je i lomi prste, dok joj je pogled zakucam za pod.
Prvo kog vidim je mladi muškarac, vršnjak moje Miljane, kose boje peska i očiju bistrih kao Dunav u svojim dubinama. Imao je taj poznati izraz lica, mekih crta, nežnog pogleda.
"Majko, ovo je Andrija, a ovo", rukom mi je pokazala ka muškarcu koji je sedeo za trpezariskim stolom, " Je njegov otac, Branko."
Može li sudbina da se poigra gadnije? Bane mlađi i Bane stariji, obojca u mojoj kući, jedan pored drugog, kao sudar prošlosti, sadašnjosti i budućnosti u proboju kontiniuma prostor i vreme.
Može li sudbina da se poigra lošije? Neko kog moja ćerka voli, obožava, neko ko je njen prvi, pravi i možda poslednji poljubac je potomak mog prvog, pravog i najlepšeg poljubca, onog koji se nikada ne zaboravlja.
Može li sudbina da ima malo milosti i mojoj ćerci dozvoli zaslužene radosti?
"Drago mi je, Andrija, Branko... Izvinite, nisam očekivala goste", kažem, shvatam da Bane shvata moje shvatanje te ustaje i pruža mi ruku.
Ako se nas dvoje nismo dovoljno, ne mogu reći voleli ali mogu reći simpatisali, onda rreba da dozvolimo njima da se ne pokaju kao mi.
Ja sam lošim odabirom muškarca izgubila svoju bajku, on lošim odabirom žene bio samohrani otac.
"Drago mi je, mislim da vidim od kog je Milja nasledila lepotu. Moj sin je srećnik", gleda me u oči sa istim onom vatrom kojom je pržio i pređašnje veče. Ili beše noć?
Vreme je za mene stalo i kao u nekom usporenom snimku sela sam preko puta Baneta, Biljana nam je skuvala kafu i natočila piće, cure su razgivarale sa Andrijom, a ja sam ćutala izgubljena u sopstvenim umu. Čak je i Marija shvatala da sam u problemu, pa mi je stisnula koleno ispod stola.
"Dakle, moj sin je shvati veliku istinu, pa je rešio da mi za rođendan pokloni nešto savršeno. Nas dvojica smo došli da isprosimo Miljanu", smeška se, ali ozbiljan je, to jako dobro znam.
"Dakle, tvoj bi sin da se ženi, ali pitanje je hoće li moja kćer da se uda? I zar ne bi trebao od oca da je isprosiš?", zanimljiva mi je ova igra mačke i miša koju smo prinuđeni da igramo.
Ja sam ona devojka od pre dvadeset i pet godina koju je Bane voleo, znam i to.
Zbog mene Andrija nikada nije imao porodicu- što nije istina, ali je istina u njegovoj mladoj glavi.
Ja sam ona koja će bajgore da prođe ako istina ispliva na videlo, a hoće, jer vreme kada smo bili mladi je bilo i vreme kada smo se družili. Svi. Dejan poznaje Baneta iz tog vremena, ali ne i šta mi je Bane značio.
"Znaš kako je kada se cvika od tate? Verujem da je i tvoj suprug cvikao od tasta", ali njegove reči u mojoj glavi zvuče drugačije, imaju drugačije značenje... Naročito sada kada zna ko je moje dete, sada kada zna da ću biti ponovo sama.
"Nego, čemu žurba", podpirujem vatru, "oni nisu dugo zajedno, zašto žure?", na stranu pozitivan test na trudnoću, na stranu Miljanina verzija priče, hoću da čujem njihovu. Njegovu, Andrijinu da budem precizna.
"Znate teta Dušice..."
"Nisam ti ja tetka, znaš? Ne tetkaj me!"
"Znate, kada vam devojka kaže da ima obaveze oko porodice? To znači da joj treba pauza. To znači da hoće da razmisli. To znači..."
"Skrati priču, plašiš se da je našla boljeg od tebe?"
"To znači da je mene naterala da razmislim i znam da mi je ona potrebna u životu. Volim je i mislim da sam dovoljno pametan da znam da je to ono pravo. Želim s njom porodicu, želim sve."
