Biti roditelj znači ostaviti sve po strani i usresrediti se na cilj, a to su deca. Zaborave se sitna i krupna zadovoljstva, nose se zakrpljene čarape i gaće na cvetiće, ali deca idu ispred svega. Nema se vremena za drugo osim njih i krade se od sebe samog da bi se njima dalo.
Ali nisu svi roditelji rođeni za decu, kao što nisu sva deca za roditelje, ali to je već drugi padež.
Dejan je uvek bio posvećen i podređen njihovim željama. Živeli smo i radili za njih, za dobrobit, za budućnost. Za njihovo obrazovanje, za milion glupsti iz tržnog centra, ako zasluže.
Možda bude osetio razočaranje što mu je miljenica, njegov prvenac, u blagoslovenom stanju, ali moraće da stisne petlju i proguta. Život je nepredvidiv, kako je spojio ljude koje ni po kom zakonu ne bi smeo da spoji (sem ako nema iščašen smisao za humor) tako je doveo do pucanja jednog kondoma. Ili više njih, ali moja ćerka valjda to shvata.
Prati me do stola koji nam je našao konobar, seo je uredno s moje leve strane iako je trebao s desne. Biljana je je bila tampon zona, sela je do njega, da ga za guzicu uštipa ako pretera.
Marija se sakrila s moje druge strane, dvojke sele jedna do druge, Miljana do Andrije, a preko puta mene- Bane. S jedne strane muž, a pred očima...
"Pošto ste me uhvatili na prepad, ništa skuvala nisam, redno je da proslavimo kako dolikuje", podižem čašicu domaće ljute (na Dejanovo zaprepašćenje), nazdravljam za večnu ljubav (e, ovde je štucnuo) i iskapim do dna.
"Licemerna si", šapuće mi na uvo, ne sme da dozvoli Bili da ga uhvati.
"Nisam. Rekla sam ti da smo mi mrtvi, dala ti šansu da me zavedeš i zadržiš", kroz smešak mu odgovaram, a kandže zarivam u njegovu butinu uz prećutnu pretnju koja mi iskri u očima.
"Kako da te zavedem kad nisi kući?"
"Baš tako, zavedi me i zadežaćeš me. Dokaži da smo još uvek srećni do kraja života, ali sutra! Danas ćuti i smeškaj se", pomislim pametniji si kad ćutiš.
Svima prisutnima je jasno da održavamo društvenu normalnost, privid razgovora, sitni fizički kontakti i ćućorenje na uho.
"Dakle, moj sin je zaprosio Miljanu. Da li imaš nešto protiv?", Bane je postao osetljiv, možda bi hteo da i on sedi do mene?
"Ne, samo nisam znao da je to toliko ozbiljno. Miljana nije materijal da se uda, ona studira, mlada je. Ne zna ni jaja na oko da spremi."
"Ne zna ni moj sin, ja mu kuvam. I on studira, ali voli Miljanu i podržavam ga. Neka ide ka onoj koju voli", pogled mu se seli sa Dejana na mene, Dejan pokušava da iskosa pogleda Mariju koja se uspešno krije iza salvete.
Jebem ti šaradu!
"Mislim da se oni pitaju, dragi. Neka žive malo zajedno, upoznaće se. Onda će znati da li treba da se venčaju", otpijem još jedan gutljaj rakije, treba mi snaga šljive, "Ja sam za to da podele malo hleba zajedno, lako će potpisati papir..."
Veridbe se raskidaju.
Ona živi kod mame, on živi kod mame, žive razdvojeno a navodno su zajedno. Zabavljanje sa obećanjem. Ovako, žive zajedno, upoznaju se, odluče... Ono to ja znam, a muški deo ne zna- ne može da ih boli, ali ubrzaće im planove.
Ako je Andrija vaspitan kao Bane, onda čim bude saznao da su u blagoslovenom stanju, jednostavno... Pa poguraće stvari. Ali neka bude ubeđen da je on u pravu, da je zaprosio Milju zato što je voli, a ne zato što mora.
"Ti si za život u dvoje bez papira?"
"Daj pećinac! Veridbe se raskidaju, život u dvoje je bolji", sevam ja, seva Dejan, seva napolju jer počinje da pada kiša.
Kišne kapi mi odvlače pažnju...
Krupne kapi su dobovale po krovnom prozoru moje sobe imitirajući ubrzano kucanje mog srca. Dejan me je zaprosio i planira da me isprosi kod roditelja, a ja sam presrećna. Neko me napokon voli! Neko me zaista voli. Neko mi nudi sebe za budućnost, neko mi nudi sebe za večnost.
Ušuškana u mehur načinjen od ljubavi, zagrlila sam samu sebe i napokon zaspala.
"Dakle, moja kuća je velika, mogu u njoj da žive dok ne nauče da kuvaju", nastavljam po svom, "A što se cenčanja, svadbe i ostalih gluposti tiče, neka sami odluče!", treća rakija čini čuda.
Bila sam mlada i zaljubljena, a onda sam bila mlada i zanesena. Osetila sam Marijinu ruku na ramenu kao znak podrške, ali sam osetila i Dejanovu nogu pored moje. Nagon da se smejem do suza bio je suviše jak. On je rešio da me muva ispod stola.
Takođe, vidim da je i Bane u istom sosu kao ja. Dobro, sličnom.
Njega koči sin, a mene ćerka i uskoro bivši muž.
Tišina je pala za naš sto kada je konobar doneo ručak. Klockali su escajzi po arkopal tanjirima, ko je mljackao ko stenjao, ali svi su ćutali. Svako sa svojim mislima, da li o hrani ili o životu, ali niko više nije bio mentalno sposoban da razmiščja o bilo kojoj temi.
"Hoćeš da izađemo sutra na ručak?"
"Ne", odgovorim bez pardona, "Sutra je nedelja, čeka me kozmetičarka", iako me ne čeka, ne mora da zna.
"Ponedeljak?"
"Videćemo Dejane..."
Povukla sam se od morbidno veselog društva. Nije mi smetalo veselje, ali jeste Dejanova utupljenost. Ljudi su u pravu kada kažu da je vreme to koje pikazuje u kom smeru treba da se ide. Ja sam jednostavno shvatila da je našem putu ovde kraj, ipak sam imala previše vremena samovanja u braku da shvatim da ljubavi ali i poštovanja više nema.
Dejan je shvatio da je zaista krenuo da me gubi.
"Da platim račun, mladiću", kažem momku koji nas je uslužio, a navaljen stoji za šankom.
"Ne, ja plaćam!", Bane je ozbiljan i istrajan u odluci. Gura platnu karticu preko moje.
"Ne, insistiram. Kako Miljana ne zna jaja da spremi, ni ja izgleda ne znam da ugostim", smeškam se kiselo, po Dejanovim rečima ispale smo kakva ćerka, takva majka.
"Zaboravljaš da te znam duže nego što te Dejan zna? Najlepše lazanje i najmeksše princez krofne! Hajde, ja plaćam, a ti beri kožu sad kad si ih pustila u svoju kuću!"
"Moramo da razgovaramo, Bane!", prekidam, jer stoji mi nešto na duši, jedna kamen u obliku slova B i ne želi da padne.
"Hoćemo, Bejbi! Čujemo se ovih dana, ali ozbiljno!", namiguje mi, potpisuje slip za karticu i vraća se za sto.
Ostavlja me da lelujam u međuprostoru rastrgana između ispravnog i pogrešnog, da se gubim u željama, ali i mogućnostima.
Devojke sam spakovala u automobil. Miljana je otišla sa Andrijom, Biljana se zapila sa Marijom pa su pozvale taksi, a Dejan i ja, kao pravi domaćini ispraćamo prijatelj Baneta iz kafane, a ne od kuće.
Vreme je za razlaz. Odavno, ali nema veze...
"Sram te bilo!", čujem Dejana dok Bane startuje automobil.
"Molim?"
"Flertuješ sa Banetom, kako te nije sramota!?"
"Dejane? Sereš! Ti znaš Baneta, ja znam Baneta... Dođavola, svi znamo Baneta! Optužuješ me da flertujem s njim?"
"Tvrdim!", hvata me za ramena i vidim mu očima želju da me malo protrese.
Za srećan brak su izgleda potrebne varnice ljubomore, s vremena na vreme. Ne ženske ljubomore, ona smara, rekao mi Dejan jednom prioikom da ne ljubomprišem jer smaram. Potreban je muška ljubomora. Zazubice, da. Isplivavanje pećinskog čoveka- ja muško, ti moja žena.
Recept za dobar brak...
Ako gledam iz ovog ugla dok osećam kako mi se rađaju modrice na rukama.
Ali moj brak je umro! Nema ga. Odavno. Godinama!
Sledeće što čujem je udaranje kože o kožu i što osetim je bol na mom dlanu. Bez razmišljanja, moj se dlan susreo sa Dejanovim obrazom. Prvi i nadam se poslednji put...
"Sram tebe da bude. Ako sam ja kriva što mi ne postojimo, potpiši papir i otkači se žene koja flertuje. Ne krivi mene za loše izbore, mogao si odvano da mi kažeš da si nesrećan u braku, velika sam cura, preživela bih. Neću više da se vraćam na tu temu. I neću na ručak sa tobom."
"Izvini, nisam smeo..."
"Gubiš Dejane... Dajem ti osamdeseti put poslednju šansu da me vratiš i zadržiš, više nikad ni jednu!"
💖💖💖💖💖💖💖💖💖💖💖💖💖💖💖
