Kiša je nastavila da pada. Sumornost rane jeseni je umela da bude opterećujuća, uznemirujuća do onog trenutka da nagoni na razmišljanje.
Kod mene nije bilo onog šta bi bilo. Ne, vreme se ne može vratiti nazad, a ne bih ni volela. Sve što uradim jedna je lekcija više. Mora da bude. Treba da bude.
I ta kiša tu je, skvasiće zemlju, opraće sve što je prljavo i poslati u nepovrat.
Još tri kapljice su udarile u prozorsko okno. Kuckanje je tiho, ali ga čujem, jer Zoka i Gaga su se povukle u svoje sobe.
"Bane?"
"Molim, Miljo?", trgla sam se na njen glas, kišne kapi su mi prijale.
"Bane? Branko je tvoj Bane?"
"Sedi...", gledam je kako stoji i ne pomera se, prekrstila je ruke na grudima.
"Nadam se... Znaš li koliko je to sjebano?"
"Znam da jeste, i džaba se nadaš. Najlepiši poljubac u mom životu je on. Žao mi je, Miljana, ali tako je. Ti i Andrija ste drugo, tako da šta god da ti kažem, znaj da ste vi najbitniji."
"Ali... Ti si ga volela?"
"Jesam", nemir me je stisnuo za vrat, zarivao je svoje dugačke prste duboko u moj grkljan.
Ustala sam, teturavo na nesigurnim nogama, prišla Miljani i jako je zagrlila, "Ali to me znači da ću ikada išta učiniti pritivu tebe. Vas! Volim ga još uvek onom iskrenom i čistom ljubavlju, ali naše je prošlo, vi ste sada na redu."
Eto, rekla sam. Glasno, jasno i nedvosmisleno. Rekla sam! Ali čudovište je još uvek tu, u sobi, posmatra me iz prikrajka dok me dugom rukom drži sada već za rame. Popustilo je stisak na guši, ali ne i na meni. Vuče me natrag, rera me da se vozim po serpentinama osećaja, da ponovo proživljavam iste trenutke kada sam podvijala rep i savijala kičmu misleći da je jedan u braku koji voli diovoljan. Da je poptovanje i pverenje dovoljno za zauvek srećni. Oboje smo pogrešili, svo troje smo pogrešili jer niti smo bili otvoreni, još manje iskreni. Bila sam zaljubljena u Dejana, ali sam iskreno i duboko volela Baneta. Bane je bio uplašen, kladim se, a Dejan suviše ponosan, to već potpisujem i svi smo sada tamo gde se nalazimo. U limbu nesreće, u petlji svakodnevnice bez izgleda da uđemo u mirnije vode. Iako sam presekla, uradila sam to prekasno za sve. Za moju sreću, za Dejanovu slobodu, za Marijinu bezbrižnost, za Banetovo zauvek. Jedna noć nije promenila ništa. Ali baš ništa. Samo je povećala moje žaljenje što ranije nisam rekla dosta, što ranije nisam pozvala Mariju i zamolila je za oprost, što nisam potražila Branka.
"Šta ti više želiš od mene?", poraženo je stala na parkingu restorana. Goran me je držao za ruku, mislio je da ću napraviti sranje.
"Da mi oprostiš..."
"Ja tebi? Ne razumem..."
"Bila sam zanesena, zaljubljena u ideju koja je išla uz Dejana. Mojom upornošću, mojim zavođenjem oduzela sam vam priluku da se pomirite. Volelim ga, ali ne na način kako ste se vas dvoje voleli. Zarobila sam ga decom i kajem se. On umire za tobom."
"Između nas nema ničega!"
"Znam, zato mi oprosti što sam vam oduzela budućnost..."
Nedelju dana kasnije Marija i ja smo otišle na piće. Pričala mi je koliko je volela Dejana. Rekla mi je koliko se pokajala kada ga je ostavila i kako se osećala bedno kada je shvatila da se skrasio sa mnom. Od kako je čula da se verio više nikada nije pimisliča na njega dok ga nije jedne večeri videla za šankom.
Imala je veze, ali se nije zadržala ni sa jednim muškarcem dovoljno dugo da kaže da oseća nešto. Dejan joj je bio i ostao sve.
Ja sam njoj pričala priču o Banetu i Bejbi. O tome kako se okrenuo kada sam izronila ruke iz njegove kose nakon nezaboravnog poljubca. Kako je otišao bez pozdrava rušeći ćistotu platonske ljubavi koju sam mu poklinila. Velikodušno mu ponudila sebe, a ostala praznih ruku, praznog srca.
Obe smo patile zbog izbora, što svojih, ali i tuđih, obe smo patile zbog ljubavi...
"Ako ikada budeš imala priliku da ga zadržiš, učini to. Učini ti sa obe ruke! Povuci ga za kosu, odvedi ga daleko i budite srećni!"
Čudovište je nestalo. Ispred mene je stajala Miljana, sva odrasla, sva pametna i hrabra. Moja devojčica je odrasla i briše mi zalutalu suzu, zatim mi uzvraća zagrljaj.
Napokon znam da nisam podbacila kao majka, ali znam i da nisam sama kao čovek.
"Možda se Andriji ne dopadne ideja. Rekla si mi da je ljut na uspomenu koju je voleo njegov otac?"
"Možda će i on morati da odraste. Ponedeljak je dan za iznenađenja, tako da...", namiguje mi, još uvek mu nije rekla za pozitivan test trudnoće!
Trebala je. Banetov je rođendan još koji minut, a ja izgaram od želje da s njim podelim lepu vest.
"Nemoj, mama", pročitala mi je misli, "To je nešto samo naše..."
"U pravu si, ali..."
"Ako želiš da ga pozoveš zbog sebe, pozovi ga. Andrija je sada kod njega, ali neće biti još dugo. Pozovi ga, proslavite rođendan, još jednom", namiguje mi i poziva Andriju.
Sva je slatka, sva je u ljubavi, nešto mu cvrkuće, a zatim me gleda zaigrano, "Andrija je krenuo kući, mama. Bane je sam..."
Gvožđe se kuje dok je vruće! Odluke donešene na prečac umeju da budu bolje od onih promišljenih. Dobro, neke, ne sve.
Na brzinu navlačim jaknu preko majice i pozivam taksi. To je jedina odluka koju donesem promisleno te večeri, jer ne samo što sam popila koju čašicu više, već ako uđem u svoj automobil velika je verovatnoća da neću stići do Banerovog stana. Predimisliću se, sigurno, deset puta i vratiću s natrag.
"Ne čekaj me ujutru!"
"Neću, spavaću kao kalada. Za devojke ne brini, potrudiću se da i one razumeju."
Klimnem joj glavom, taksi je stigao i žurno izdiktiram adresu.
Jeza me podilazi, malo mi je hladno, ali više me savladava pozitivna trema koja mi poput veštih igli vezuje stomak u čvorove. Gori me iznutra, tera me da se stresem, ali i da noge stisnem jače. Telompamti čak i kada um to ne želi, ali sada... Sada i um i telo žele da proživljavaju iznova i iznova, da imaju podsetnik. Ali ponavljanje je majka znanja, ponovljeno iskustvo postaje rutina, a moja čežnja za Banetovom blizinom tera me da zaboravim sve što je bilo ranije, da izbrišem naučeno i krenem od početka.
"Stigli smo", iz misli me prene taksista.
Platim vožnju, nadam se jednoj boljoj i žešćoj i na vrhovima prstiju, kao da smišljam zločin dolazim do Banetove zgrade.
Dovraga, ima intefon, nema šanse da uđem u zgradu sem ako me neko be pusti unutra.
"Miljo?" zapomažem u telefon, samo mi je ona pala na pamet.
"Šifra, zar ne? Čini mi se da je Andrijin rođendan. 1212, probaj."
Ukucam šifru i voala!
"Hvala!", vičem u slušalicu kao dete koje je otvorilo najveći poklon na svetu.
Do četvrtog sparata potonula sam osam puta, dvanaest puta se saplela i šesnaest puta zamenila žvakaću gumu. Do četvrtog sprata već sam zamišljala dvadeset i četiri načina kako da ga poljubim.
Na četvrtom spratu i pred stanom broj dvadeset zaboravila sam sve.
Stidljivo sam pokucala na vrata.
Ništa.
Pokucala sam još jednom...
Ništa.
Pozvonila...
Bane je stajao preda mnom. Sa peškirom oko struka, sa mokrom kosom i svetlucavim očima.
Moj...
💖💖💖💖💖💖💖💖💖💖💖💖💖💖💖
