Tišina

III dio

KONVERZIRAJTE.
Rijec koja me vraca u 3 razred gimnazije. Prvi cas srpskog kod nove profesorke. Nakon sto je nasa dobra, stara profesorka Sofija otisla u penziju, dosla nam je nova, mladja, modernija, ironicnija profesorka Diana. Ona je bila dobra drugarica moje pokojne majke. Taj cas ce mi vijecno ostati u glavi. Sjedila sam s Nikolom u predzadnjoj klupi.. cekala sam da me prozove, kako bi se upoznale. Prozvala me je. Predstavila sam se, a onda je nastavila dalje. Nakon sto se upoznala, sa svima... rekla je da u miru KONVERZIRAMO. Citala sam svoju knjigu dok se Nikola vrpoljio zajedno s Lelom i Lukom. To me je jako nerviralo.
- Hajde, prestanite.
- A zasto bih ?
- Nervirate me.
To je Diani privuklo paznju. Okrenula se prema meni i pogledala me u oci.
- Nemas nista njeno. Ista si otac. Bas kao i Nikola, doista i ti si slican svome ocu.
- Molim ? (Nikola se iznenadjeno pobunio, njegvi su vec duze vrijeme tada bili razvedeni. Njegov odnos s ocem bio je narusen)
- Da, da... pogledaj samo Jaksicku. Taj pogled i karakter. Stvarno lici na oca.
Jeste licila sam na oca. Moja majka je imala smedju kosu, ali i nebeski plave oci. Moj brat Marko je licio na nju. Dok smo ja i Vuk bili doista slicni ocu. Ali karakter, ne moguce da licim na njega. On je tako grub.
Tada sam tako razmisljala. Ali sad vidim da sam ista kao on. Jednostavno nisam mogla podnjeti ljude oko sebe, posebno one koji glume da su jadni.

Policija je pretresala sve redom, odavno nisam koristila vutru. Pustili su nas nakon pola sata. Ali neki nisu bili nase srece. 15 propustenih poziva, Nemanja sigurno ludi. Moram ga nazvati.. ici kuci i naspavati se.
- Hej, zvao si me..
- Da, gdje si nestala ?
- Imala sam problema sa bracom. Ali sad je sve rijeseno, pricacu ti sutra. Idem kuci da se odmorim, znas i sam da radim sutra.
- Ok. Vidimo se.
Bio je hladan.

Raditi za reprezentaciju je bila za mene velika cast. Moj otac je bio sokiran kada sam odbila upisati pravo.
- Molim ?! Emilija cujes li sta ti cerka govori ?! Ti si ludo djete. Kakva medicina ?
- Ja nisam luda. Ja samo radim ono sto zelim u svom zivotu.
- Neces upisati medicinsku! Ona Marina ti opet puni glavu je l da ?????
- Meni niko ne puni glavu, ja sam odlucila.
- Ti ? Slusaj me sad, kad se vratimo iz Beca, necu da vidim, ni da cujem, te gluposti.
- Ja sam odlucila ! Neces mi ti stalno govoriti sta da radim!! Ti nisi moj otac vise. Cujes li ?!
Rekla sam stvari koje su ga povrijedile. Bio je slomljen. Oci su mu se zarile, udario mi je samar. Tukao je samo samarom. Mene nikad prije do tad, to mu je bio prvi i poslednji put. Ja sam bila ta koja je vjecno u kaznama. Dok je Marko bio taj koji je svoje gluposti placao samarima. Udario ga je mozda pet puta. Ne vise.
Pala sam na parket u holu od vile. Nisam mogla doci sebi. Majka je krenula prema meni.
- Emilija, kasnimo.
- Ali...
- Ides ili ne.
To se desilo na dan kada su poginuli. Ja sam upisala medicinu. Ali nikad nisam oprostila sebi sto sam mu rekla da "Vise nije moj otac" i pozeljela mu smrt.
Marina je bila osoba kojoj sam vjerovala. Postati jedan od ortopeda sa 23 godine, pa to je bila golema stvar. Ona mi je pruzila da ucim od najbolje, od nje. Kad nisam bila na fakultetu bila sam na njenoj klinici.

- Ides li Anika ?
- Idem Vuce. Veceras ste mi svasta priredili. Vidite li Lelu. Hajde prestanite se pregoniti s tim seljacima i okrenite se ti Marko firmi, a ti skoli.
- Uredu. Jesi cula da pripremamo novu kolekciju nakita, za mjesec dana bice gotova.
- Nisam.
- Pa nisi kad nikad ne dolazis kuci.
- Hahah.. ako se vi prestanete glupirati, ja se mozda i vrati kuci.
- Hajde idemo.
Vratila sam se s njima u vilu. Lela je otisla sa Mihajlom u kucu svoje majke. Dok je Luka vjerovatno noc proveo sa Marijom... Nikola je sigurno nastavio ludovati sa Djokicom i ostalima.
Usala sam u svoju staru sobu. Nista nisu dirali. Moj orman je i dalje pun haljinica sa rukavima i lijepim kragnama. Sutracu obuci jednu od njih. Bice toplo vrijeme. Otisla sam da se okupam. Opet mi se pojavio u mislima. Zaljubljujem se u nekoga koje potpuno drugaciji od mene. U nekog koje vjerovatno do neba i nazad razmazen. Imam ljubavni ugriz na vratu. Ali ima ga i on. Samo sto je ovaj na mom vratu nastao njezno, a onaj na njegovom grubo i bolno. Jos jedan Marko u mom zivotu. Ali ovaj mi nije brat, vec osoba koju cu sve mi se cini zavoljeti na onaj nacin na koji ne zelim. A sta ja to zelim ? Da sada imam priliku za jednu zelju ne znam sta bi pozeljela.

Beograd, 8.maj
8h 23min

Vec je jutro. Tetka sjedi na cosku mog kreveta.
- Vratila si se.
- Samo privremeno.
- Hajde obuci se.. mislim da kasnis.
- Da kasim. Kasnim.......
Bila sam u nemogucoj zurbi. Navukla sam svoju plavu haljinu sa cvjeticima i retro kragnom. Jedne od mojih bijelih starki. Starke. Samo starke imala sam preko 100 pari, od 12 godine skupljam starke. Stavila sam bijelu maramu oko vrata da se ne vidi onaj ugriz. Uzela sam kljuceve od kantrija. Rijetko kad da sam vozila auto. Uvjek sam isla s taksijem ili pjeske. Ala danas kasnim, danas je bitan dan. Moram do stana. Parkirala sam se i usla u stan. Nikola je skuvao kafu i stoji na terasi. Nije pio.
- Nikola.
- Ah, dosla si. Sam sam. I ne mogu da nadjem karte za utakmicu.
- Pa gjde su ostali ? I karte su na komodi.
- Luka bi trebao sad doci, a Lela ce biti sa Mihajlom pa ce prije utakmice doci po nas sa tvojom bracom. Zar ide i Barbara ?
- Ide.
- Oh mislis je uvaliti Marku ?
- Da.
- Pa gdje zuris ? Utakmica je tek veceras u pola devet.
- U 10h moramo poceti sa testiranjem koliko je ko od fudbalera izdrzljiv, pa onda imaju trenig, masazu, odmor i u pola 7 opet se moraju nacrtati na Marakani.
- Sreca pa nemaju cesto utakmice.
- Jako smijesno. Moram ici.
Dosla sam u stan po parfem i torbu u koju cu staviti trenerku koju cu veceras nositi.
- Anika. Dobila si nekakvo cvijece.
- Vjerovatno je od Nemanje.
- Aha. Evo ti ga.
- Hvala. Ciao.
- Ciao.
Izasla sam napolje noseci, golemi buket bijelih margareta. Nemanja je stvarno dobar momak, ali ne volim ga. Stavila sam cvijece na mjesto suvozaca te sjela u auto. Pogled mi se zaustavio na malenoj crnoj koverti u cvijecu.
Pisalo je: " Boli me vrat. Anika. "
Znao je moje ime i adresu. Vjerovatno se rasputivao. Zna da radim za reprezentaciju. Parkirala sam se na Marakni. Crvena Zvezda je zasigurno klub za koji navijam, koji beskonacno volim. Moj otac nas je redovno vodio na Derbije, iako se majka jako bojala zbog nereda koji su obiljezavali Vecite. Izasla sam iz auta. Dan je bio topao i sve je lijepo mirisalo na ljeto koje dolazi.
- Dobro jutro doktorko. Kako ste ? (jedan od cuvara me je pustio unutra) Usala sam i odlucila se presvuci. Obukla sam trenerku i majicu kratkih rukava. Ocekivala sam pocetak bilo je 7 minuta do 10. Pocinju dolaziti.. radi mo testove. Puni su snage i spremni su to je dobro mozda nece poraz biti toliko ubjedljiv. Danas su svi puni snage i spremni, cudno. Pocinju sa trenigom. Uzela sam bananu da jedem. Gladna sam.
- Doktorko, Mitrovic osjeca bol u preponi.
Ostavljam svoju bananu. Mitrovici ce mi doci glave.
- Hajde lezi. Da vidimo... Bolili te ovo ?
- Malo.
- Istegnuta je. Bice dobro. Moras popiti ovaj lijek. I izmasiracu te. Bice sve ok.
- U redu.
Legao je i masirala sam se. Mnoge bi djevojke u ovome uzivale, vrijerovatno bi i ja uzivala da je neko drugi umjesto brata Tamare Mitrovic, ali nije.
Kada oni budu imali odmor ja cu trenirati. Obicno ujutro trcim ali dnas nisam stigla. To cu nadoknaditi u teretani, na traki. Ovo je zadnja utakmica kvalifikacija za EP. I da izgubimo imamo plasman. Uzela sam svoj telefon i pustila muziku. Slusala sam svoju omiljenu pjesmu. "Dovoljno daleko". Nadam de da ce i on veceras biti dovoljno daleko. Nisam dovoljno jaka da mu odolim.
Mozda mi treba neko kao on. O Boze daj mi odgovore.

Stadion Marakana, 8.maj
20h i 22min

Sever sumi u usima. Nasa himna samo sto nije pocela. Provjeravamo da li je sve spremno. Trazim ga ocima. U prvoj je postavi. Citava nasa klupa ustaje se da pozdravi "Boze Pravde". Svi pjevaju. Adrenalin navire. Utakmica pocinje. Lopta je nasa. Los sut.
28 minut on pada na travi je. Ustala sam sa klupe. Nece moci da nastavi. Izvode ga u svlacionicu. Uznemirena sam. Govorim glavnom doktoru da mi je muka i da moram ici da se osvjezim. Naravno pusta me. I da se neko ne daj Boze povrijedi prezivice bez mene. Ja sam tu kao fiziatar.
Ulazim ujedan od hodnika. Pazim da me niko ne vidi cekam da njemacki fiziatri napuste prostoriu. Konacno su izasli. Lice mu gori od ljutnje. Zeli se vratiti u igru. Boli ga. Pomocicu mu.