Fireproof

Chapter 21

Zaboga, Everly, zar nisi jednostavno mogla da se setiš da si u svoju prokletu majicu zavukla njegovu knjigu? Da li ti baš sve, baš uvek moraš da pokvariš?

Nisam bila sigurna kako bi trebalo da reagujem u ovom trenutku, ali znala sam da je pogledati ga bilo zadnje što sam želela napraviti. Znam da će se ljutiti i da verovatno zamišlja kako me davi u ovom trenutku. Nije trebalo da uzmem tu knjigu ili je barem trebalo da se setim da sam je uzela. Zašto ja uvek moram da upadnem u neke probleme? Zašto ne umem da slažem ili da prećutim bilo šta?

„Da li si ti to..“ nije nastavio rečenicu, već je na moje prijatno iznenađenje, počeo da se smeje. Očekivala sam da će me ubiti u istom trenutku, jer i sama znam koliko mrzi kada mu neko dira stvari. A pogotovo uzima.

„Ne, ja sam samo..“ namrštim se, ne znajući šta sam htela da kažem ili na koji sam to način htela da se izvučem iz ove neprijatne situacije.

„Ti si samo uzela moj erotski roman.“ Osećam kako mi se obrazi crvene, dok Louis umire od smeha. „Oduvek sam znao da to imaš u duši.“

„Šta?! Nemam. Samo sam.. um.. m-ma nisam.. Nisam znala da je to erotski erotan.. o-ovaj.. roman.“ Erotan? Zaista Everly? Zaista? Da li baš tako ne znaš da se izvučeš iz bilo čega da počneš čak i da lupaš gluposti zbog kojih osoba, koju pokušavaš da nateraš da prestane da se smeje, nateraš na samo još veći smeh?

„Everly,“ Louis se konačno smiri i u istom trenutku pokuša da smiri i mene. „nemaš razloga da mi se opravdavaš. Ne postoji ništa loše u tome što tu i tamo poželiš da pročitaš nešto ovakvo.“ Pokaže prstom na knjigu. Nisam očekivala da će imati ovoliko razumevanja. Mislila sam da će samo početi da mi se smeje do besvesti i da neću imati pravo ni da.. „Siguran sam da će ti se svideti taj erotski erotan.“ Počne da se smeje ponovo. Oh. Dakle tu smo. Sada mogu lagano da povučem reč.

„Ali..“ pokušam da se opravdavam, ali kada shvatim da me uopšte ne sluša, jednostavno mu se pridružim u smejanju.

„Dobio sam tu knjigu za četrnaesti rođendan.“ Za.. šta?

„Ko još čita ovako nešto sa četrnaest godina?“ podignem obrve i pogledam ga.

„Pa, da vidimo..“ stavi prste na bradu, kao da pokušava da mi da do znanja da razmišlja. „Ne znam, recimo svi?“ raširim oči i napravim gadljivu facu. Nikada ne bih čitala ovako nešto sa četrnaest godina, zaboga. Ne odgovorim nikako na ovo pitanje, već samo skrenem pogled. „Dobio sam je od devojke.“

„D-devojke?“ od devojke? Za ime Boga, da li je ona ovom knjigom pokušala da mu da do znanja da.. o, brate.

„Da, devojke. To je bio njen poklon meni za četrnaesti rođendan. Obožavao sam tu knjigu.“  Zapravo baš i ne želim da razmišljam o Louisu, koji čita i leži na krevetu dok.. um. Da, nekada je Louis, koji čita knjigu u mojim mislima delovao slatko. Ponavljam, nekada. „Zašto me gledaš tako? Hoćeš da kažeš da si ti dobila medu za četrnaesti rođendan?“ oh. Ako je to najgore što može biti..

Odmahnem glavom i skrenem pogled. Mislim da je moja rođendanska žurka povodom četrnaestog rođendana zadnje o čemu želim da pričam u ovom trenutku.

„Knjigu?“ namrštim se na tu bolnu činjenicu i odmahnem glavom, kada se setim da mi je mama tada branila da čitam knjige, jer sam se previše odvajala od sveta. I škole. I života. Kada sam joj tražila novu knjigu Nicholasa Sparksa nije htela da mi je pokloni baš zbog toga.

„Kredu?“ nasmeje se a ja ga samo pogledam i opet odmahnem glavom.

„Šta je najgore što očekuješ?“

„Um.. Ne znam.. Školsku tablu?“ oh. Školsku tablu? Ako je to najgore što očekuje, onda sam sigurna da će se smejati i više nego što bi trebalo. „Koliko osoba je bilo na tvom četrnaestom rođendanu?“ zastanem na trenutak da razmislim. Da vidimo, mama, tata, baka, deka, stric, Jeremy, Lilly, Inna, Mike. Dakle..