Ljubav je hemija u koju više ne verujem. Dala sam mu priliku da se ohladi, a u međuvremu dobila sam bombu u glavu. Bilo mi je teško par dana, a onda je sve leglo na svoje mesto.
I sve je bilo savršeno, jer sam ponovo posložila svoje prioritete.
Još uvek sam pamtila i Nenada i Mladena i Milana i Baneta i Jocka i Dejana. I sve lepo što su uneli u moj život.
Međutim, niko od njih se nije trudio da me zasluži. Da me zadrži.
Meni je trebala nežnost i ljubav, kao što je cvetu trebalo sunca i vode.
Pod stare dane još uvek sam vapila za njome. Trebala mi je ljubav.
Moja se ljubav uvećala jednog maja, kada je Miljana rodila devojčicu. Videle smo se preko interneta jer nije bilo šanse da dođem do nje i ona je to razumela. Nije me krivila, nije me osuđivala, jednostavno je razumela.
"Da ti donesem nešto?"
"Hvala Vuče, kao da jesi. Sedi sa mnom..."
"Mali je pričao o tebi kao o mitskom biću!"
"Aha, keva među klincima. Kada je Petar rekao da nas vodi kod svog brata, mislila sam da će nas uvaliti kod Vukašinovih roditelja. Mislim, Gagi ne smeta..."
"Ne smeta joj ni kod mene, i tako klinja visi više ovde nego kući!"
"Pa kad ste kuća do kuće!"
"Kao i tvoje devojčice! I nas trojica smo složni. Kamp koji ima u planini? Petar ga je otvorio za Vukašina, jer je on naše jedino dete. Vukašin nasleđuje sve."
"Znam. I znaš da nisam zato ovde."
"Znam. Ovo je Petrova osveta i mislim da je surova."
"Nije. Odluka je moja. Završila sam sa svima. Niko nije gledao moje potrebe, svi su gledali samo sebe. I duša me boli što Nađu nisam uzela u ruke, ali Miljana mi ne jednom dala ultimatum iako se pokajala, reči bole! Oprostila sam joj, ali sada gledam sebe. Dala sam previše svima, meni nije ostalo ništa..."
"Da li ga još uvek voliš?"
"Koga? Kaži mi koga? Baneta ili Dejana? Oba odgovora je ne. Ne volim. Volela jesam. Svim srcem Baneta, onom mrvom koja je ostala Dejana. Previše je vremena prošlo, Vuče. Previše", sklupčala sam se u njegov zagrljaj i ostala tako dok sam shvatala istinu svojih reči.
Previše ponižena, previše povređena, previše pokidana da bih dozvolila da se više polutam i delim. Morala sam da dođem do dna kako bih ponovo sastavila celinu. I sebe pronašla u njoj.
"Prijatelji smo zar ne?"
"Jesmo, bar se nadam", ipak sam čoveku slinila po košulji.
"Onda mi kaži, kada si shvatila da ne voliš Dejana?"
"Kada me je poslednji put poljubio?"
"Odgovaraš mi pitanjem na koji ne znam odgovor. Ali shvatam poentu. A Baneta?"
"Kada me je po hiljaditi put stavio na klupu za rezervne igrače. Setila sam se našeg druga Pejče..."
"Biksine velike ljubavi?"
"Da, ona je bila njegova rezerva. Tada sam shvatila da me možda voli, ali ne onako kako bi trebao. Postoje mnoge vrste ljubavi, Vuče, ali samo je jedna velika i prava. Ja je, izgleda još nisam našla. Imam četrdeset i šest godina i nisam našla ljubav!"
"Ili je nisi tražila na pravom mestu?", njegovo mi je lice bilo preblizu, njegov dah sam udisala, ali sam brzo izbrisala svaku misao na njega kao muškarca iz svog uma.
"Možda, ali sada je kasno, bar mi se tako čini!"
"Ako je sudeći po razgovoru koji si vodila sa Nevenkom..."
O, Bože, čuo je kada sam joj rekla da u mojim godinama mogu da polomim kuk ako se krešem i odmah sam pocrvenela. Moja majka i moj otac... Ne mogu i neću da pomislim!
"Nevenka je luda kao šišmiš, imaćeš prilike da shvatiš! Donela mi vibrator kad sam se razvela!"
"Jedva čekam da je upoznam. I Miljanu i Nađu. I Andriju, bez obzira što je Stašin sin, Petrova je krv."
"Petar ne želi da ga prizna!"
"Naravno, kad već ima oca, ima Baneta. Nije otac onaj koji pravi...", jednom rukom mi briše suze s lica, drugom mi miluje leđa i nekako nalazi put do mog potiljka.
Približava me bliže, onoliko koliko sam mislila da ne mogu više prići, on me je privukao i utisnuo čaroban poljubac na moje usne.
Obećanje.
Zakletva.
Insistiranje.
Zahtevanje.
Sve u jednom.
I ja sam se prepustila.
Prihvatila sam stranca koji me je primio u svoj dom i pustila sam ga u svoj život.
Da me čuva i neguje, da me miluje i obožava...
"Mama ima frajera, pamet da ti stane!"
"Jači od Baneta?"
"Nemaš pojma, Miljo! Sinoć smo izašli svi zajedno i nema ko ih nije pohvalio kao par!"
Moje devojke se svakodnevno čuju. I kada Nađa spava i kaa je budna. I kada se hrani, one uvek razgovaraju, ja se ne mešam u te razgovore.
Sednem, pa popričam s Miljanom nasamo, čisto da kao majka s majkom porazgovaram, ali se u njenu porodicu ne mešam. Nije se mešala ni moja Nevenka, neću ni ja.
"Mama, znam da si tu, čujem da dišeš!"
"Tu sam!", sednem ispred laptopa i zagledam se u njene podočnjake. Majčinstvo joj prija, ali bebeći zubi ne, "Stavi joj beli vino na desni!"
"Alkohol nije za decu!"
"Vama nije škodio, probaj! Sad mi kaži, kako si!"
"Dobro. Andrija je sve otpisao."
"Nije trebao. Jedna je majka i jedan je tata."
"On ih ima dvojicu!"
"Samo Bane. Petar nije znao da mu je otac dok ga nije video. Liči na Vukašina. Ne mešaj se, ali ne sklanja se po strani. Budi uporna da je porodica sve."
"Kao tebi?"
"Miljana? Tražila si to od mene. Dva puta. Učinila sam vam. Za porodicu, uprkos samoj sebi! Misliš da je moguće da budem u istom gradu s njim i ne patim? Malo morgen, ćerko! Nego, šta je Nađa novo uradil?", strategija koja uvek upali. Baci mami kosku, satima će pričati o uspesima svoje bebe.
I bila sam u pravu, pričala je kao navijena.
Jedva sam je ubedila da podoji dete u miru a ne pred laptopom!
"Mama? Nisi joj rekla?"
"Nisam, Gago, a nećete ni vas dve da joj kažete. Petar i ja imamo dogovor da me krije ovde do dalnjeg. Vuk..."
"Zaljubljen je u tebe. Mama? Kijavica i ljubav!"
"To sam rekla za njega i Bilju. Venčaće se s jeseni."
"A ti i Vuk?"
"Ne verujem. Previše sam bila povređena da bih više verovala u ljubav. Gledam ga sa svih strana, savršen je. Privlači me. Zasmejava. Muškarac mojih snova od kog očekujem svakog časa da me ostavi!"
"Možda je on taj?"
"Misliš poslednji pravi poljubac?"
"Mislim. Šta osećaš kad ga poljubiš?"
Naterala me je da se zamislim. Osećam okean kako huče pored mene, osršam kako mi se misli smire. Osećam spokoj, osećam... Ne bi znala kako da definišem ono što osećam...
"Mama? Kada me Vukašin poljubi ja osećam kraj. Osećam da je on moja večnosti i vidim nas na kraju puta..."
Večnost?
Večnost!
Upravo je to omo što osetim kada me Vuk poljubi. Mir u beskraju svemirskog tkanja...
"Mama? Šta osećaš?"
"Strah. Osećam strah od onog što osećam."
"Onda je pravo vreme za nas!", osetim Vukovu ruku na svom ramenu i poljubac na temenu.
Osetim i hladni metal na prstu, dva kruga, beskraj, simbol večnosti.....
❤️❤️❤️❤️❤️❤️❤️❤️❤️❤️❤️❤️❤️❤️❤️
Epilog do kraja!
Fajront, devojke, posle epiloga je fajront
