Hvatači snova: Probuđeni

0.2 Oružje

Ugasio je rotaciono svetlo par blokova ranije, ali je vozilo izdalo škrbutanje kamenčića na neravnom prilazu školi liberalnih umetnosti. Radilo se o trospratnici izgrađenoj na sredini devetnaestog veka, koja nije uvek imala trenutnu svrhu kao uostalom i svaka druga zgrada na svetu. Teritorija škole bila oivičena visokim žičanom ogradom; na nekim mestima bilo je rupa, jedini dokaz da su se učenici tu smucali posle regularnih školskih aktivnosti.

Nije mogao da pretpostavi, čak ni služeći se naučenim metodama, šta je moglo da se krije iza sablasne tišine i mraka u koji je celo imanje bilo uronjeno. Naposletku posegnu za predosećajem, onim poznatim stezanjem u želucu koje bi na to nadovezalo umišljenu mučninu, ali ne pronađe ništa vredno čeprkanja.

„Nalazim se na adresi 904B, kod 3", izgovorio je u radio pridržavajući se za otvorena vrata. „Nema tragova provale, zahtevam kod 4."

Kod 4 koristili su da potvrde da nema potrebe za pojačanjem.

„Kod 4 odbijen, kod 3 i dalje na snazi."

Prepoznao je glas iz centrale, čvrst u odluci koja je jasno govorila: ne mrdaj.

Čekaj pojačanje, Trikoni. Alvarez je iskusniji, Trikoni. Patrola na aveniji Leksignton, Leonardo!

Uvek iste reči, izgovarane sa neprikrivenim cinizmom. Uvek postoji neko iskusniji, brži, veštiji. Kako je, dođavola, trebalo da se dokaže onim imbecilima sa klase ako je sve što radi trčanje za Alvarezovim cipelama i čekanje da se pojavi na sceni i preuzme sve zasluge?

Ovaj put neće čekati.

Leonardo zakorači napred i osmotri jednu od rupa koja mu se učini kao dovoljno široka da kroz nju prođe. Ipak, uspeo je da okrzne rame o oštru ivicu divljački pokidane žice, te stisnu zube tek na momenat i nastavi dalje. Pritisnu dugme na baterijskoj lampi, ali to beše tek još jedna mera predostrožnosti i uljuljkavanje u lažan osećaj sigurnosti.

Mrak se opasno približavao, gospodareći sve većom teritorijom što se više približavao ulazu u školu, spreman da ga proguta, škljocajući nevidljivim čeljustima.

Možda je doneo pogrešnu odluku. Možda će stati ispred vrata i shvatiti da su zamandaljena katancima, pa će obešenih ramena morati da se vrati u službeno vozilo. Možda ga tamo već čeka Alvarez, sa poznatim kezom na licu koje je već duže vreme želeo da ispesniči.

Policajac pređe snopom svetlosti preko vrata i otkri da nema nikakve potpore. Zadovoljstvo beše kratkog veka, jer su vrata takođe bila vidno odškrinuta. Škljocanje zuba postade glasnije kada je uočio dva katanca zlosutno odbačena na beton. Zagledajući, pomisli kako izgledaju kao da su divljački istrgnuti iz predodređenog im mesta. Provalniku osetljivom na detalje sigurno ne bi teško padalo klasično obijanje ukosnicom.

Ko god da je ovde došao, mnogo mu se žurilo.

Unutra je dopirala svetlost sa proređenih bandera na ulici, nakaradnih i nedovoljno narandžastih da odloži lampu. Njegova desna ruka prirodno pronađe put do futrole oko pojasa, gde se nalazilo službeno oružje.

Službeno oružje, službeni auto. Gotovo sve što je posedovao i smatrao značajnim u svom životu bilo je tu za potrebe službe, moglo je da nestane ukoliko načini samo jedan pogrešan korak. Službeni korak. A večeras se ozbiljno približio toj mogućnosti, oglušivši se o naređenja, ne obavestivši nadređene i centralu gde se uputio. Kada izađe odavde, čekaće ga mnogo više od naduvenog kolege kojem je trebalo da se obraća sa Vi.

Trikoni se trže paralelno sa naprasnom bukom. Tišina postade još sablasnija, jer je sada bio siguran da je lažna. Usredsredivši se, stegao je baterijsku lampu u oznojenoj šaci i usmerio se ka najbližem stepeništu, budući da je zvuk dopreo sa sprata. Na odmorištu je naišao na plan evakuacije prema kome je saznao da će izbiti na prav hodnik sa čije su se obe strane nalazile učionice.

Provalnik je, dakle, mogao da se krije u jednoj od prostorija ili mu čak napravi zasedu, pa policajac s teškom mukom odluči da se odrekne svog izvora svetlosti, ostane tih i što je više moguće pribran. Upozoriti nekoga na svoje prisustvo u ovakvim uslovima činilo se nesmotrenim, budući da nije mogao da zna da li bi mogao da ga zaskoči žgoljavi tinejdžer ili vrlo sposobna odrasla osoba.

Sa rukama poverenim oružju, kretao se niz hodnik zavidljivo sporo. Trebalo je baciti pogled kroz prozor svake prostorije, zamahnuti pištoljem u tom pravcu i očima analizirati neposrednu okolinu. Pomisli kako bi mu sada dobro došao par očiju na leđima.

Što se više smanjivao broj učionica u koje nije ušao, to je njegovo srce brže damaralo. Umesto da mu lakne što nigde nija naišao na znake provale ili nešto za šta bi neko trebalo da odgovara, misli mu je zauzimala tenzija u leđima i ispruženim rukama.

Da se okrenuo samo trenutak kasnije, možda je ne bi ugledao. S druge strane, bilo je teško ne zapiljiti se u devojku koja je stajala na dovratku prostorije na kraju hodnika - zbornica, znak iznad vrata mu se rugao - i uzvraćala pogled. Od glave do pete u crnom kompletu, delovalo je kao da joj je zaista stalo do toga da te večeri ne bude viđena.

Bilo je još teže približiti joj se, ili pružiti makar i jedan korak dok mu je pažnju okupirala crna svetlost koja se kao providna čaura širila oko nje. Pulsirala je kao odražaj njenog mirnog stava i osvetljavala smeđe pramenove i oči crne kao noć. Iako je zurila u njega, Trikoniju se taj pogled učini praznim, kao da se duhom nalazi na nekom udaljenom mestu. Bila je mlada, verovatno na početku srednje škole, ali te oči odavale su utisak nekoga ko je proživeo vekove.

Ugao njenih usana iznenada se trznu i ostade da visi, kao u znak podsmeha, i Leonardov prst nađe se na orozu brzinom koja mu je trebala da shvati da devojka u desnoj ruci drži flašu punu tečnosti u kojoj je bila potopljena krpa čiji je drugi kraj lenjo visio iz otvora. Nešto škljocnu i narandžasti plamen razotkri upaljač u levoj ruci.

Za pojasom je nosila arsenal Molotovljevih koktela.