Hvatači snova: Probuđeni

12. Neprirodnije od neprirodnog

Aron se nije uvek tako lako dočekavao na noge. Kada su prvi put isprobali ritual, zamalo da ostane zaključan u iluziji jer Loti nije mogla da se nosi sa količinom energije koju je taj poduhvat zahtevao. Sledećeg puta uočio je obris crvenokose devojke koja je trčala nis Hodnik. Njegova prijateljica, zanesena neverovatnim entuzijazmom, navaljivala je da ponove eksperiment.

Uprkos činjenici da nije bilo onoga što Kvil i on ne bi uradili za Loti, ideja mu se nije dopala. Samostalno putovanje među nečije niti sna budilo je čudno hladnoću oko njegovog trupa. Pri samom ulasku stezala bi mu grudni koš, nagovarajući ga da se okrene. Ako nije vezan za druge karike lanca, bio je samo meta, trošio je energiju znatno brže, zajedno sa vremenom.

„Tvoj dar", rekla je Loti neposredno pre nego što će pristati da treći put kroči u snove nepoznate osobe, „čini te otpornijim."

Kolike je samo nade polagala u fizičku snagu kojoj nije poznavao limite samo zato što ih nije testirao...

Kasnije je poželeo da se nikada nije dokopao Hodnika sa svetlošću u koji je sa lakoćom uskočila ista ona silueta. Iluzija u koju ih je dovela bila je sećanje koje je izronilo iz žrtvine podsvesti. Bez reči je posmatrao smeđokosu devojku ispruženu na bolničkom krevetu; dve žene razgovarale su nagnute nad posteljom, ali nije čuo njihove glasove.

Pomislio je da zidovi štite sećanje jer su, za razliku od sanjara, znali da je on tu. Sve dok nisu počeli da ritmično ponavljaju jednu reč. Ime.

Klement. Klement. Klement.

Devojke koja je uskočila u iluziju nije bilo na vidiku, što je značilo da iznova proživljava sećanje. Pridigla se zaneseno. Kakofonija u zidovima se pojačava toliko da uskoro i sam oseti vrtoglavicu.

Nije uspeo da objasni sebi ni Loti zašto je sledećeg puta pokušao da je spreči da skoči. Smatrao je da nije zaslužio da ga onako nasilno ubode u oči. Nije je pratio, dopustivši da Klementova misterija ostane poznata samo njenom umu.

Aron je nekako znao da, ukoliko bi sada bilo toliko lako dopreti do Skarlet, njena iluzija ne bi bila besmisleno dugačka ulica obavijena u tamu. Fokusirao se na hodanje, budući da je svaki naredni korak rušio prizor koji mu je prethodio. Asfalt pod njegovim nogama se raspadao, zajedno sa slikama kojima je bio okružen.

Zidovi Hodnika su se pred njegovim očima preobražavali u sećanja upotpunjena propratnim zvucima. Tako je sa jedne strane čuo brujanje nekog vozila a sa druge neku modernu pesmu, jednu od onih koje se slušaju na velikim proslavama. Perifernim vidom uočio je povijenu priliku koja projuri na niskom dvotočkašu, a zatim ga plava neonska svetla na trenutak oslepeše.

Šta si, za ime demona, uradio?

Što je dalje hodao, to su slike bivale uskomešanije: bolnički krevet na sred podijuma za ples, prozor oko koga gmižu Senke, kapija Utočišta iza koje se nazire Lotina kuća, lažni Procep koji guta profesora matematike iz Hejza.

Ovako snažne iluzije mogle su da dolaze samo od nekoga ko je aktivno sanjao. Aron baci pogled na ručni sat; mala kazaljka je napravila prvi krug. Pad koji je on merio u minutima u Realnosti je trajao ceo sat. Ubrzao je korak, podsećajući sebe da nema još mnogo vremena.

Našao ga je na kraju besmisleno dugačke i uvrnute ulice, tamo gde se asfalt završavao. Sedeo je na ljuljašci, držeći se za lance stiskom šaka za koji je izdaleka moglo da se zaključi da je slab. Kvilove noge visile su iznad lažnog ambisa, u koji je zurio, kao nesvestan svega što se oko njega dešava.

Aron nakrivi glavu i dozva ga, a zabrinu se tek kada bez odgovora ostade drugi, a zatim i treći put. Ovo nije bio jedan od Skarletinih snova, već onaj iz kojih spasavaju zbunjene, zaposednute ljude. Sanjari obično traže odgovore na pitanja iz podsvesti, pa o čemu je onda moglo da se radi usred ovog nereda?