Dolina vrana

Davna 1952. godina, nakon završetka jednog stravičnog perioda za ceo svet, porodica Klarkson ,nakon svih nedaća, uparvo se doselila u Minesotu. Tročlana porotica , otac Majkl, majka Sindi i njihov osamestogodišnji sin Kai. Kai se nije najbolje snalazio, njegova porodica se doselila iz severnih krajeva Evrope, rat ih oterao odatle.
Visok, crne kose, prosečne građe pokušavao je da se uklopi, da stekne prijatelje no to mu je teško išlo. Povučen momak nije mogao pronaći svoje mesto i uklopiti se. Kai nije oduvek bio takav, nekada je važio za najnestašnijeg momka koji je ikada hodao ulicama Grena, grada na obali Danske. Sada, taj razdragani momak vreme provodi tako što posmatra vrane po parkovima i njegovim rotiteljima se ponekad činilo kao da razgovara sa njima. Iz dana u dan njegovo čudno ponašanje postajalo je gotovo nemoguće za ne primetiti. Na nagovor njegove majke Sindi, Majlk ga odvodi na razgovor kod njihovog starog poznanika Henria, u to doba jako cenjenog i prizantog psihologa. 

Majkl: " Zdravo Henri, prijatelju moj dragi!"

Henri: " Moj satri prijatelj Majkl, čuo sam da si se preselio ovamo, razumem te, tamo sada nije bezbedno."

Majkl: " Tako je to satri druze, rat ne bira, svi mi ispaštamo na kraju, no da sa ne vracamo na te crne dane, doveo sam ti mog sina. U poslednje vreme prošao je mnogo toga pa sam došao da te zamolim ako bi mogao da popričaš sa njim. On je sada ispred tvoje kancelarije."

Henri: " Neka udje, znaš da ne mogu reći ne na tako nešto."

Za to vreme ispred kancelarije doktora Henria...

Kai sedi i posmatra ptice koje proleću nasuprot prozora na staroj i sada već orunoloj zgradi. Doktor Henri kupio je kancelariju u takvoj zgradi jer je samo nju i mogao da prijušti. Kao i Majkl, Henri je izbeglica iz Danske koji je nakon rata pribegao u Minesotu, u grad Bari gde su nekada nejgovi rotitelji živeli. Toj se zgradi niko nije približavao zbog priča koju su stariji pričali deci u predgrađima velikih gradova Minesote.  Kai je samo posamtrao ptice i tako potpuno izgubljen u svojim mislima začuo je poziv svoga oca...

Majkl: " Kai. hajde. hoću da te upozanm sa mojim dobrim prijateljem."

Kai kao da je jedva mogao da ustane sa stolice u tom mračnom hodniku, ipak je uspeo da dođe do vrata kancelarije...

 Henri:  " Ti mora da si Kai, narastao si, poslednji put kada sam te video imao si samo 10. Lepo je videti te Kai."

Majkl: " Ostaviću vas sada da malo porazgovarate, idem do prodavnice da uzmem neke stvari za Sindi, vidimo se kasnije momci."

Majkl polako napušta kancelariju doktora Henria i u njoj osatju samo doktor i Kai...

Henri: " Pa, Kai, izvoli i smesti se. Tvoji su me zamolili da razgovaram sa tobom. Brinu se za tebe znaš, dakle, šta te muči momče?"

Kai je samo nemo posmatrao doktora, bez emocija u očima, bez trzaja prstiju, potpuno hladan posmatrao ga je kao da gleda kroz njega... A onda je usledio odgovor...

Kai: " Dopustite mi da vam ispričam nešto, jednu priču, tako nestvarnu a opet jezivo stvarnu. Sve se  to desilo tačno šest meseci pre mog punoletsva. U gradu Greno se nikada nije dešavalo ništa čudno ili pak jezivo. Tog jutra sam se probudio, bila je subota sećam se, izašao sam napolje u svoju jutarnju šetnju. Bio je tako lep dan, skoro da mogu da osetim sunce koje me dodiruje. Krenuo sam u jedan ne tako lep park, jedini u blizini moje kuće. Jedna posebna stvar u vezi našeg grada jeste ta da ptica nema, nikada ih nema...  Tada sam u parku primetio jednu vranu, tako crnu da sam pomislio da je u pitanju gavran, ali ne, nije bila dovoljno velika. Odlučio sam da joj priđem, a tada nisam shvatao u šta se upuštam. Recite mi doktore, da li ste ikada čuli za dolinu vrana?"

Henri se trznuo i izgledalo je kako je već čuo o dolini takvog imena. Pokušao je nešto da kaže ali ga je Kai preduhitrio i nastavio svoj, moglo bi se reći, monolog...

Kai: " Verujem da će ovo što ću reći zvučati kao san, fikcija, nazovite to kako hoćete... Kada sam se približio toj vrani počeo sam da osećam slabost, vrtoglavicu i sledećeg čega se sećam jeste da sam se probudio ležeći na zlatno žutoj travi, okružen ogromnim drvećem i potpuno sam. Krenuo sam da lutam, ako se pitate da li sam pokušao da dozovem pomoć, nisam mogao da pričam, jedva sam i disao. Svuda unaokolo su bile livade i šume. Pomislio sam da sanjam i da je sve to jedan jako ružan a opet tako lep san. No ubrzo shvatam da nije u pitanju san, iznad mene na grani stajala je ta ista crna vrana. Pogledao sam je i u njenim tamnim očima ugledao sam sebe, čini mi se da sam mogao da se ogledam u njima. Par trenutaka kasnije, tada svetlo plavo nebo, prekrile su na stotine, hiljade vrana. Srce je počelo da mi lupa, osećao sam kako mi se zenice šire i kako mi srce lupa toliko snažno je počelo da boli. Počeo sam da trčim, trčim i vrištim od bolova. Da, vršitao sam a nisa mogao da govorim. U jednom trenutku ugledao sam jednu kolibu. Dotrčao sam do nje i počeo lupati na vrata. Vrane su se približavale, činilo mi se kao da čujem urlike i krike. Moje srce kuca toliko brzo da krv u mom telu traži izlaz. Krv je krenula iz mojih usta, iz mojih ušiju, iz mojih očiju... Gubim nadu, umirem. i u tom trenutku vrata se otvaraju. Spasen sam, pomislih tada...

Henri samo sedi i pažljivo prati dečakovu priču...

> Nastavak sledi uskoro, ovo je moj prvi ozbiljniji rad, nadam se da će vam se svideti<