Hvatači snova: Probuđeni

13. Leševi

„Jednostavno je", njegov glas se mešao sa zlokobnim zveketom svežnja ključeva. „Uđeš, izađeš i preneseš mi utiske."

Dok smo hodali, bila sam svesna samo vrtoglavice koju su istovetni hodnici izazivali. Kao da smo se kretali uvek istim putem, ka istoj destinaciji, ali je krajnja tačka nekako uspevala da se promeni. Nisam mogla da budem sigurna koliko je zidova odgurnuo pre nego što smo se zaustavili ispred okruglih metalnih vrata.

Gurnuo je i okrenuo jedan od ključeva u ključaonicu koja se stopila sa svojim okruženjem, svetlozelenim metalom, a onda odgurnuo svojom ljudskom snagom. Dah mi je zastao u grlu kada smo se našli na korak od poluprazne prostorije. U bljesku sećanja kraćem od najkraćeg trenutka, videla sam zamandaljena vrata na spratu Lotine kuće.

Čak i kada bih se fizički vratila, izoštrenih čula, znajući ono što danas znam, energija u toj sobi bila bi suštinski drugačija od onoga na šta sam ovde naišla. Čini u koje ju je Lotina majka obavila imale su zaštitničku funkciju.

Ova prostorija je bazdila na zlo.

Svaki novi korak - svaki primećen od strane mog vodiča - približavao me je središtu tenzije koja je želela ništa manje no da mi se uvuče pod kožu. Bilo je pravo čudo kako odmah nisam posustala pred jezivim pulsiranjem u glavi, ali sam stisla zube i nastavila napred sve dok nisam zastala u sredini sobe.

Nešto mi je govorilo da vrata na drugom kraju nisu vodila napolje. Pravougaoni prozor nije mnogo obećavao, jer je, kao i sva stakla u ovom mestu, bio zatamnjen. Čudna je ta njihova navika da budu transparentno tajnoviti. Ili ipak tajnovito transparentni? Da, izlaz postoji, ali trenutno nije naš prioritet, govorili su prozori.

Okrenula sam se ka Gospodaru, iščekujući dalje instrukcije. On voli da ga čekaju; da nije tako, ne bi dopustio da ovoliko vremena provedemo razdvojeni. Ili je to barem zvučalo kao nešto izuzetno dosetljivo što bi sam rekao.

„Neću te lagati — kada prođeš kroz ta vrata, sve će se promeniti. A opet, ako počneš da napipavaš po mraku, naći ćeš da je sve ostalo isto."

Nakrivila sam glavu, i dalje ne ispuštajući ni reč.

„Ne brini, kroz Sobu panike je prošlo previše dobrovoljaca da ne bih bio siguran u tvoju bezbednost."

Potrudila sam se da vidi moje mrštenje. Za nekoga ko ne želi da se usudi da kroči u prvu prostoriju, govori prilično samouvereno.

„Šta treba da radim?"

Pitanje koje sebi ponavljam već neko vreme.

„Isto što i oni pre tebe. Odbrani se od onoga što ti se nađe na putu."

Perifernim vidom sam još jednom osmotrila zlosutna vrata. „Ali... Nemam nikakvu opremu."

Da li je trebalo da se bacim na nešto u mraku goloruka, bosa i obučena u nešto što je podsećalo na ritualnu odoru?

Rekla bih da se osmehnuo, ali to bi bilo preterivanje. Osoba njegovog kova nikada ne nauči da se smeši. Na lice je nalepio blago podignute uglove usana. Njegove oči ostadoše zamrznute u vremenima netrepeljivosti.

„I ranije si se spasavala iz opasnosti bez veštine baratanja lovačkim nožem."

Glavobolja ne posustaje. „To je skroz--"

„Skroz šta? Drugačije?" Da je mogao, znala sam da bi mi se uneo u facu i potražio strepnju u mojim očima. Vrhovi smešnih cipela bili su mu sa vojničkom ispravnošću okrenuti u mom pravcu dok mu se telo blago naginjalo preko praga. „Naiđeš na pretnju, napraviš nered kako bi je se rešila. Do trenutka kada si završila, neko već dolazi da te izvuče."