Hvatači snova: Probuđeni

14. Agilnost

Tek kada se naslonio na zid, mogao je da ignoriše zatezanje sa desne strane koje se javljalo sa svakim pruženim korakom. Strpljivo je čekao da se dvokrilna vrata odškrinu, i to već duže vreme, ili ga je u to barem ubedio zidni sat sa klatnom. Stojeći u tišini, pokušavao je da se seti od čega su mu se sastojali prethodni dani: onesvešćivanje, izranjanje iz košmara, ponovno onesvešćivanje.

U drugačijim okolnostima, možda bi se i posramio. Sada ga je brinula samo količina protraćenog vremena, koje je mogao da utroši na obraćanje pažnje na stvari koje se pravio da ne vidi.

Na primer, Astridine ruke pune posla. I dece koja počeše da ispadaju kao lavina iza najednom otvorenih vrata. Najzad izviri i ona. Valovita kosa uokvirivala je nasmešeno lice, mada je jedan bolji pogled ukazivao na hronični premor. Avgust je u ovom Utočištu bio nepredvidiv, bilo gde između vrelog i sparnog, te je belu košulju nosila raskopčanu pri vrhu i upasanu u šorts.

„Dežurni tehničar pohvalio me je zbog brzog oporavka i mirovanja!", preduhitrio je sestrinu kritiku. Stisnuo je zube kada je došao trenutak da se odgurne od zida, zadržavajući lažno ležeran stav. Gaza je i dalje bila prilepljena uz zašivene rane na slabinama, boku i grudima.

Prstima mu je razbarušila kosu, posegnuvši neznatno.

„Izgledaš grozno", rekao je, praveći se da mu navika koju je stvorila još onda kada je prvi put odlučio da pusti kosu smeta koliko i pre šest godina.

Sklopila je svoje ruke oko jedne njegove i u šaku mu stavila elastičnu gumicu.

„Barem nisam ona koja se raspada", kiselo je uzvratila. „Jesi li se vratio do Hodnika da nađeš deo ramena?"

Za Kvilovim osmehom ubrzo zamre i Astridin.

„Prerano?", napravila je grimasu da prikrije koliko joj je zapravo neprijatno. Da je mogao, prvo što bi potražio bilo bi troje Hvatača koji se nisu vratili.

Slegnuo je ramenima da odglumi ravnodušnost, a onda mu pogled prelete preko horde - maltene jednog tela - koja se grupisala ispred Sale za Većanja.

„Prostorija nam je ustupljena za sastanke, budući da neko vreme neće služiti prvobitnoj funkciji." Dok je razgovarala sa bratom, skoro neprimetno je klimnula deci, što Kvilu ipak nije promaklo.

„Učila si ih čije slike mogu da gađaju pikadom?"

„Može se i tako reći."

„I, kakve su mi prognoze?"

Pitanje je postavio uglavnom zato što ga je jedan preki dečiji pogled izazvao na dvoboj, te uskoro oseti kako mu oči suze u pokušaju da ne trepne prvi. Prekinu ga zvrčka iza desnog uha. Dečak kojeg je skoro uhvatio za gušu kada ga je video u praznoj sobi se zadovoljno isceri.

„Prekini sa izmotavanjem ili će tvoju sliku gađati strelama", odvrati Astrid dok se hvatao za bolno mesto. Ponovo se obrati mladim regrutima na nepoznatim jezicima - znao je da je množina samo po pauzama koje je pravila između kratkih rečenica - i oni im okrenuše leđa te krenuše ka izlazu.

„Imate mesta za još jednog?", pitao je iako mu nije bilo jasno gde su uopšte krenuli.

„Pa, kad već vodim svu svoju decu..."

Još nekoliko trenutaka je masirao uho ne bi li izazvao površno žaljenje, ali starija sestra samo zapreti novom dozom. Tek je otpozadi video da su sva deca uredno očešljana i obučena, makar i u ne tako nove komade. Više nisu delovali toliko raštrkano i nemirno kao kada su došli. Bili su dobro organizovana grupica.

„Odakle ti ovoliko odeće u dečijim veličinama?", upita nešto tiše, ne znajući tačno koliko njih razume engleski.

„Butici polovne garderobe i Crveni krst. Nešto sam dograbila i iz naše garaže."