Draga, vratio sam se!

Prolog

U uzanoj uličici čula su se dva glasa. Jedan muški i jedan ženski. Mada... više su nekako ličili na šapat. 

Slučajan prolaznik je bacio pogled u uličicu, video je samo bledu izmaglicu koja je lebdela iznad čoveka koji je ležao na mokrom betonu. 

- Moraš mu pomoći.

- Zašto moram? - upitao je ženski glas i deo izmaglice  pomerio se metar levo.

- Zato što ja tako kažem -  blago je zasvetlio je drugi deo izmaglice.

- Joj, to je baš bilo očekivano! „Zato što ja tako kažem!"  Daj, molim te... Ti nikad nisi nikom pomogao, zašto baš on?

- Zato... - neodlučno je rekao - zato  što je on pomogao meni.

- Ali tebi nikad niko nije pomogao, ti si uvek pomagao drugima, Dabo.

- Rekao sam ti da me ne zoveš tako, mala - reče muška izmaglica.

- A ja sam tebi rekla da me ne zoveš „mala"? Eto. Dobro Dabo, i šta ćemo sad?

- Sad ćeš ti njemu pomoći, a kad se sve završi, ja ću ti reći šta se desilo.

- Imam jedan uslov.

- Ne prihvatam - oštro se čulo iz izmaglice sa desne strane, koja je na momenat, ali samo na momenat promenila oblik. Na momenat se mogla uočiti  ljudska figura.

- Ali nisi ga ni čuo! - levo deo izmaglice je nekako pocrveneo.

- Znam šta tražiš od mene. Ne prihvatam. Mogu samo da ti obećam da da neću više ništa tražiti od tebe.

- To si rekao i prošli put.

- Prošli put sam rekao, sada ti obećavam.

- U redu. Ako ti je tako bitan. Ali zapamti šta si obećao, Dabo.

- O, Bože...

- Mator si vidiš, zoveš samog sebe...

Slučajni prolaznik se sakrio iza ćoška, razmišljajući o tom šta je video. Ne. Nije video to što je mislio da vidi. Video je pijanog čoveka kako leži dole i video je isparenja iz kanalizacije. Tako je. Već je mislio da je poludeo ili da je popio malo više. Ali popio je samo dva piva.

Ipak... Baciće još jedan pogled u uličicu, čisto da se uveri...

Kada je provirio iza ivice ispucalog zida, ustuknuo je. U njega je zurio starac, neobično plavih očiju. U ruci je držao štap, a bio je ogrnut kožnim prslukom. Sličnim onakvim kao što je viđao kada je kao mali išao kod dede na selo.

Pored štapa je sedeo ogroman crni pas. Toliko crn da mu nije mogao videti ni oči. Samo bele iskežene zube i glavu nagnutu na stranu. Od samog pogleda na njih dvojicu, sledila mu se krv u žilama. Otvorio je usta da nešto kaže... Da moli za svoj život... Da ga poštede...

- Odlazi -  glas koji je došao od starca prostrujao je njim. Kroz same kosti, čini mu se. Kroz svaku poru njegovog tela. Kao da je glas došao sa najmračnijeg mesta na svetu.

- Odlazi. Tvoje vreme još nije došlo - lupio je štapom o beton.

*********************************