Memories

1.

Leskovac, 2016.

Dok se Mesec uzdizao visoko,  primetio sam u daljini devojku svetlo smeđe kose. Stajala je na ivici mosta. Njen pogled je bio prazan a ja nisam mogao da razaznam o čemu razmišlja. Palo mi je na pamet: zašto bi mlada devojka stajala tu?
A onda...  skočila je... A za njom i ja.

Beograd, 2021.

„Tata, čekamo te u kolima. Požuri.“- uzviknu Uroš.
Razmišljao sam, ustvari, još uvek razmišljam o tome. Da li sam doneo ispravnu odluku?
„Dušo, hoćeš li ubrzo krenuti?“ - upitala je Snežana. Poslednji put prišao sam ka staroj drvenoj polici za knjige. Na polici sam davno ostavio sivu uokvirenu svesku u kojoj sam skrivao srebrnu ogrlicu sa svetlećim kristalom. Ta ogrlica prošlosti ostavila je dubok trag na mojoj koži. U sledećem trenutku mi je bila u rukama posle toliko vremena. Zadrhtao sam. 
"Nikola, jel dolaziš?"
Ponovo se začuo njen glas. Sve mi se činilo da sanjam. 
Pažljivo ostavim ogrlicu u unutrašnji džep sakoa, namestim svoju tamno plavu kravatu a onda ulazim u crn pohaban auto.
„Žao mi je što ste me čekali.“ - rekao sam ozbiljnim tonom. 
Lice mi je oslikavalo prazninu.
"Zašto ti je toliko dugo trebalo?!"- izgovori ona ljutito. 
"Da li treba da ostanemo?" - pitao sam je poslednji put nadajući se da će reći da. Ruke su joj drhtale kao da se plašila te rečenice. Na to mi Snežana odgovori: "Zašto to govoriš?! Biće nam lepo u Leskovcu! Sećaš se kako smo nekada živeli?! Uželela sam se kuće. Hajdemo više." 
Iskreno, bojao sam se povratka.
Na radiju je svirala preglasna muzika. Ona mi je pomagala utišati svoje uzburkane misli. 
Dan je bio sunčan, ali kao da sam slutio kišu. Sumorna žuta boja dana je stvarala neku melanholiju u mojoj duši. Kao da..
"Nikola! Koči!" - uzviknu Snežana.
Istog momenta pritisnem kočnicu zaustavljajući se na milimetar ispred vozača drugog automobila.
Deca iz auta ispred gledala su me uplašeno.
"Šta ti se događa? Mogao si da ubiješ decu!" - reče mi tiho ali sam osetio slutnju u njenom glasu.
"Smiri se! Ništa se nije dogodilo..." - govorio sam smireno iako mi je dušom vladala nemir.
"Zamenimo se!"
"Molim?" - uputio sam oštar pogled ka njoj.
"Kažem: ja ću voziti. Izlazi iz auta!" - uperi prstom ka putu.
"Snežana, prestani da me nerviraš!"
"Nisi pri sebi, Nikola. Bolje je da se zamenimo."
"Neću!" - Povisio sam ton.
"Nisi sam u kolima." - rukom je pokazivala ka Urošu.
"Ja vozim Snežana!" Ubacim u prvu brzinu i dodam gas da bih se ponovo uključio u saobraćaj.
Vozio sam sporo. Nisam smeo dozvoliti sebi da odlutam.
"Tata, stižemo li uskoro?" - upita Uroš kroz zevanje.
"Mamino zlato. Slobodno spavaj. Probudićemo te čim stignemo." - odgovorila je Snežana.
"Dobro mama!"- nisam čuo ništa više, pretpostavio sam da je zaspao, a ja sam zatim usporio još malo.
Trudio sam se da ovog puta pazim na propise, da usporim u krivinama i da vešto zaobilazim pukotine na putu. Pazio sam dosta jer sam znao da   moj sin spava. Želeo sam da ga pustim da odmori. Znao sam da ako sada odlutam, izgubiću ono najvrednije na svetu: moju porodicu.

Leskovac, 2016.

Gubio sam dah. Devojka je ubrzo nestajala iz mog vidnog polja. Plivao sam, želeo sam da je sustignem. Da je oslobodim njenih pogrešnih odluka. Imao sam nameru da je zaštitim a ni sam nisam znao zašto.
"Ne odustaj!" - jedva sam izgovarao.
"Molim te, plivaj!" - gubio sam je iz vida.
"Molim te.."

Leskovac, 2021.

"Uroše, hajde dušo moja. Stigli smo." - nežno je govorila.
"Želim još da spavam." - rekao je. 
"Moramo izaći iz auta." - izgovorio sam glasnije nego obično jer su me nervirali znatiželjni pogledi komšija. Osećala se tenzija u vazduhu.
"Znam Nikola, sačekaj minut. Idemo Uroše. Hajde, otvori oči." - trudio sam se da ostanem smiren, da sakrijem svoju ljutnju od ljudi koje volim.
"Budan sam." - hteo je da nas uveri u to iako je trljao svoje okice dok je izlazio iz auta.
"Konačno." - pretvarao sam se dok sam u dubini duše znao šta osećam.
"Stvarno si poput deteta." - izgovori ona u prolazu. Ne odgovorim ništa već uzimam kofere iz gepeka i tiho koračam ka njima.
"Vratili smo se." - rekao sam u sebi nevoljno hodajući prema našoj staroj kući prepunoj bolnih sećanja.
Spolja je kuća ostala ista pa sam imao osećaj  kao da je nikada nismo ni napustili. Noć je bila nezamislivo hladna ovog decembra dok su se uspomene prikazivale na svakom koraku. Kada smo prešli prag kuće osetio sam bol u grudima. Posle toliko godina i dalje sam se sećao svega što se zbilo u ovim prostorijama. 
"Nikola, dodaj mi svoj sako." - reče Snežana promuklim glasom. Drhtavim rukama sam skidao sako sa svog tela. Nisam mogao verovati da će moje ruke ponovo zadrhtati kao onda. 
"Izvoli." - prebacim tkaninu u desnu ruku.
"Hvala." - odgovori tiho uzimajući je. Nakon toga, zajedničkim snagama smo sređivali kuću: čistili, brisali prašinu, otvarali prozore. Sećanja su se javljala pri svakom mom pokretu da sam u jednom trenutku poželeo da nestanem.
Kasnije iste noći začulo se zvono na vratima pa ih je Snežana sa ushićenjem otvorila.
"Ne mogu da verujem!" - uzviknula je.
"Ko je?" - nestrpljivo sam upitao polako prilazeći ka vratima.
"Nikola, nedostajao si nam." 
Pogled mi se skameni te jedva uspevam progovoriti par reči.
"I vi ste meni." - glas mi zadrhti odmah ga sakrivam kašljem.
"Kako ste putovali?" - upita ona naslonivši se na belu fasadu kuće očekujući poziv unutra. Zaćutao sam, prepustio sam dalji razgovor Snežani. Iskreno nisam želeo da one budu prve osobe koje ću primiti u svoj divan dom. Nasmešim se svojoj igri  reči jer sam znao da ovu kuću nikada neću moći nazvati pravim domom. Međutim Snežana se nije slagala sa mnom.
"Udjite, molim vas. Zašto stojite napolju?" - iste sekunde dobijem neopisivu mučninu u želucu. 
"Hvala ti komšinice na pozivu, ali moramo ići sada. Drago nam je što ste se vratili." - začuo se prezir u njenom glasu. Na trenutak sam se uplašio. Pomislio sam da će reći nešto suludo. Uzdahnem duboko osećajući snažno lupanje mog srca.
Bile su to dve devojke sa kojima sam se družio od svog rođenja. Kuća do kuću. Sve je bilo divno. Sećam se kako smo se nekada dozivali po kućama. Čak i kada su uveli modernu tehnologiju, nastavili smo da dovikujemo jedni druge. Sve je bilo prekrasno do jednog dana, ne mogu sada da razmišljam o tome.
"Zašto da idete? Ostanite malo." -  Snežana ih je uporno nagovarala. Osećao sam se jako neprijatno.
"Mama, gladan sam." - reče Uroš.
"Dodji junačino moja. Spremiću ti večeru. " - obratim se svom malom spasitelju bežeći u kuhinju.

Leskovac, 2016.

"Devojko!" - vikao sam iz sveg glasa. Grlo me je stezalo. Voda je bila isuviše nemirna, hladna da me je celo telo bolelo. 
"Devojko! Zašto to radiš sebi?" - trudio sam se da svoj poslednji delić snage iskoristim ispravno. Moj jadni život više nije bio važan. Dah mi je postajao otežan a ruke i noge teške. U nekom trenutku poželeo sam da dam svoj život zarad njenog. Znao sam da je to u ovom svetu nemoguće ali sam takođe znao da mogu da sanjarim. Da li je ispravno ako ja preživim? Pomislio sam kada sam shvatio da nema smisla nastaviti ovu borbu.

-Jovana Stojanović 🤗