PRISILJEN (završena)

23. poglavlje

Masimo

Nisam odmah otišao kući. Nisam mogao. Adrenalin me je još uvek radio kao da sam se nagutao "eksera" i trebalo mi je vremena da se iskuliram.
Nisam znao gde ću. Samo sam nagazio gas i projurio kroz grad kao da sam na autoputu.
Centar je u nekom momentu ostao iza mene i ja sam se našao u mirnoj ulici gde je pošten svet već odavno spavao u svojim kućama. Prošišao sam kroz jednu od ulica i pičio sve do samog kraja. Nakon poslednje kuće nastupila je čistina na kojoj se nalazilo fudbalsko igralište ograđeno žicom.

Parkirao sam ispred ograde i ostao da sedim za volanom. Posmatrao sam golove bez mreže i prazne tribine dok sam čekao da se oluja u meni stiša.
Neću da se foliram. Voleo bih da sam ubio Rida. Bog mi je svedok da je Melina jedini razlog što to nisam uradio, ali jebeno neću da krijem - želeo sam to i želim to i sad! Bol koji je osećao bio je ništa u poređenju sa onim što je zaslužio, ali jebiga! Melina i samo Melina! Da nije nje, Rid Džonson bi umesto u operacionoj sali sada bio na stolu za obdukciju.

Metak u njegovom kolenu ipak mi je stvarao neku vrstu zadovoljstva i zbog toga sam se i sada kezio. Pripalio sam pljugu i uvukao dim toliko da je vrh zapucketao.
Ramišljao sam o opušku koji sam ostavio pored Rida. Iako moj DNK nije bio u sistemu, pa samim tim nisu imali sa čim da uporede ono što budu našli, svejedno je trebalo da budem pažljiviji. Nije trebalo da bilo šta ostavljam za sobom iako mi to svakako neće stvarati problem, jer u policiji imamo našeg čoveka, takozvanog čistača, koji će se pobrinuti da prokleti opušak u nekom trenutku misteriozno nestane iz skladišta za dokaze.

Ne znam koliko sam dugo bio tamo. Izgubio sam pojam o vremenu dok sam razmišljao o tome koliko mi Melina jebeno mnogo znači kad sam spreman da ubijem čoveka zbog nje! Mogao sam da ubijem čoveka zbog milion drugih razloga i mnogo je razloga zbog kojih sam to i radio, ali ni jedan nije bio zbog žene.
To je bilo nešto novo, nešto zbog čega najčešće nisam znao kako da se ponašam.

Melina je spavala kada sam se vratio kući. Zastao sam na vratima, sada naše zajedničke sobe, i posmatrao je kako spava sa rukom prebačenom preko mog jastuka.
Nedostajao sam joj. Znam da jesam. I ona je meni. Možda zvuči glupo i prokleto papučarski, ali nedostajala mi kad god nije bila pored mene.
Prišao sam joj polako. Spavala je na boku okrenuta prema mojoj strani kreveta. Kosa joj je bila razasuta na sve strane i padala joj je preko lica. Pomerio sam pramen sa njenog lica, a ona je nesvesna mog prisustva nastavila da spava.

- Hoćeš li me mrzeti sutra? - prošupatao sam, pa se okrenuo i pošao u dnevnu sobu.

Bolelo me je lice, glava, telo... Sve.
Nisam se prvi put potukao, pa da ne znam da je bol uvek jači kada se udarci ohlade. Otvorio sam flašu viskija, pa nekoliko puta nategao iz nje. Prijala mi je ta vrelina dok mi je pržila grlo i grejala utrobu. Opustiće mi mišiće makar i delimično. Umiriće me taman toliko da makar i samo pokušam da zaspim.

Ušao sam u kupatilo i stao ispred ogledala.
U kurac! Izgledao sam mnogo bolje nego Rid Džonson, ali daleko od toga da sam bio u svom najboljem izdanju. Usna mi je bila rasečena, a ispod nje su mi brada i deo obraza bili modri. I koren nosa mi je bio plav i natečen. Krv koja mi je curila iz nosa tu se i skorila. Bio sam modar, prljav i krvav, ali ništa od toga nje bilo strašno. Skinuo sam majicu i zagledao svoj torzo. Žućkasto plavi tragovi Ridovih udaraca bili su vidljivi u predelu mojih rebara i boleli su u tri kurca!

Svukao sam se i stao pod tuš. Dugo sam stajao ispod mlaza tople vode i puštao je da mi se sliva niz bolno telo. Prijalo mi je to. Iznenada sam osetio neopisiv umor. Legao sam pored Meline, pa njenu ruku, onu koja je bila na mom jastuku, prebacio preko sebe i zatvorio oči svestan da postoji velika šansa da sam načisto sjebao svoj brak.

Probudilo me je nešto što je zaličilo na vrisak, a onda je usledilo drmusanje.

- Masimo! Bože, Masimo, probudi se! - budila me je Melina uspaničeno.